Ono što se dogodilo u Mionici, Sečnju i Negotinu nije tek lokalni izborni incident, niti još jedan „trijumf vlasti“ kojim se režimski mediji busaju ovih dana. Naprotiv, izborni dan u ove tri opštine ogolio je brutalnu diktaturu režima koji je na izdisaju. Da se razumemo, ta diktatura nije od juče — ona je stvarana godinama, uporno, ispod i iznad površine, pred našim očima, da bi sada, u tri male opštine, konačno postala vidljiva svima. Jer, režim koji je navikao na potpunu kontrolu, na disciplinu straha i na eleganciju unapred projektovanih pobeda, morao je da posegne za najtežim metodama da bi stigao do rezultata koji je nekada postizao bez napora. U Mionici, SNS je prekjuče osvojio 52,6% glasova. Pre samo četiri godine — 84,6%. To nije tek pad. To je kolaps političke hegemonije na mestu gde je ona više od decenije delovala nedodirljivo.

Zašto kolaps? Zato što više nije dovoljno dovesti autobusima sigurne glasače i seliti birače, zavrnuti ruke ljudima na lokalu, ili “upregnuti” stranački aparat koji funkcioniše rutinski. Ovog puta, režim je morao da uđe u otvorenu konfrontaciju, da mobiliše sve raspoložive kriminalne strukture, da pređe linije koje čak ni u ovakvoj Srbiji, navikloj na političku brutalnost i nasilje, nisu izgledale normalno. U Mionici su grupe batinaša napadale posmatrače. U Sečnju i Negotinu slične scene — pretnje, zastrašivanja, incidenti ispred biračkih mesta, bušenje guma na automobilima posmatrača. Nezavisne organizacije koje se bave posmatranjem izbornog procesa povlačile su timove jer im je bila ugrožena bezbednost. Policija, umesto da štiti građane, povlačila se i ostajala po strani, ili je, što je najčešće bio slučaj, delovala kao logistička podrška batinašima. Dakle, policija se otvoreno stavila na stranu kriminalaca. To je bio izborni dan. To je bio okvir u kojem je režim morao da „pobedi“. I uspeo je — ali jedva. I uz cenu koja ga duboko delegitimiše. Kada vlast mora da uveze batinaše da bi osvojila Mionicu — to je znak da više ne vlada, nego da se brani.

A najviše se brani od onih koje ne može da kupi, uplaši ili ućutka — studenata! Oni su u prethodnih godinu dana postali politički faktor koji režim nije predvideo, nije shvatio na vreme, i ne zna kako da kontroliše. Njihova snaga ne dolazi iz stranaka, ne dolazi iz medija, ne dolazi iz struktura koje je režim naučio da potkupljuje i razbija. Ona dolazi iz nečega što je vlast u Srbiji odavno izgubila, ili bolje rečeno nikad nije ni imala — moralnog autoriteta i autentične pobune. Oni su ti koji su na ulicama Srbije pokazali da strah više nije dominantna društvena valuta. Oni su ti koji su u Mionici, Sečnju i Negotinu bili na meti — baš zato što predstavljaju grupu koju je najteže slomiti. I oni su ti koji su najviše uticali na pad podrške vlasti, iako nisu imali novac, infrastrukturu ni organizaciju. Upravo zato je narativ koji je Vučić izneo nakon izbora — da su studenti navodno doveli batinaše — delovao u najmanju ruku groteskno. To je gebelsovska retorika koja više ne pokušava da ubedi, nego da zbuni, zastraši i preokrene stvarnost — to je retorika očajnika.

Ovi lokalni izbori su pokazali dve važne stvari. Prvo: režim je i dalje sposoban da pobedi u malim, kontrolisanim sredinama, ali je ta pobeda skupa, nasilna i neodrživa.
Drugo: na nacionalnom nivou, takav model kontrole nije moguće isporučiti. Ne može se istim intenzitetom „obraditi“ 6,5 miliona birača kao što se može 10.000. Ne može se kontrolisati svaka mesna zajednica, svaka ulica, svako biračko mesto. Ne mogu se poslati batinaši u svaku opštinu i svako naseljeno mesto u Srbiji. Vučić to zna, i zato izbegava republičke izbore. Dešavanja u Mionici, Sečnju i Negotinu jasno su pokazala da je era političke dominacije SNS-a završena. Da je ostala samo gola sila. A sila je uvek znak slabosti, nikada moći. Paradoks ovih izbora je i u tome što je opozicija prošla gore nego ikad: u Mionici je stranka Dragana Đilasa dobila manje glasova nego potpisa za kandidaturu liste! Ali to nije priča o njihovom padu, nego o promeni političke paradigme. Tradicionalna opozicija je, za najveći deo društva, postala politički marginalna i praktično nevažna. Ako se neki još uvek drže ideje da je opozicija alternativa režimu, jasno je da su takvi u ozbiljnoj zabludi. Nju je zamenila nova vrsta političkog aktera. Studenti i građani — ljudi bez partijskih knjižica, bez lidera, bez formalne organizacije, ali sa jasnom spremnošću da se odupru onome što odavno više nije samo politička struktura, nego sistem nasilja. Oni su već sada, hteli to ili ne, postali najvažniji politički faktor u Srbiji. I sve što se prekjuče dogodilo samo je potvrdilo ono od čega Vučić najviše strahuje: taj talas više ne može da se zaustavi!

   Ž.B. "Bezcenzure.info"

Režim zataškava, policija prebija, tabloidi linčuju — a studenti, uprkos svemu, odbijaju da se povuku. Ilija Jocić, jedan od glasova generacije koja je digla Srbiju na noge, učesnik je 5 velikih protestnih marševa. Sa svojim kolegama prvi put je pešačio od Bora do Niša, krajem februara ove godine. Usledilo je zatim pešačenje od Novog Sada do Beograda, od Novog Sada do Loznice, od Novog Sada do Subotice, a onda i od Beograda do Novog Sada. U razgovoru za naš portal, on otvoreno proziva vlast zbog sistemske nekažnjivosti i brutalnog obračuna sa mladima koji se usuđuju da traže pravdu. Dok vlast pokušava da uguši proteste zastrašivanjem i fabrikovanjem neprijatelja, Jocić poručuje da se studentski pokret širi, da Srbobran i drugi gradovi postaju žarišta otpora i da studenti neće podržati nikoga ko je ikada služio SNS mašineriji.  „Ne mogu sve da nas uhapse“, kaže on — i najavljuje da borba tek ulazi u novu fazu.

 - Ilija, odmah na početku – šta je navelo jednog mladog čoveka od 20 godina, brucoša na Filozofskom fakultetu, da uđe u priču političke borbe? Šta je to što je probudilo revolt i pokrenulo tebe i tvoje kolege da se već godinu dana borite kroz studentski pokret?

Mene je pokrenula, pre svega, tragedija – zločin, kako drugačije to nazvati – koji se desio u mom rodnom gradu. To je pad nadstrešnice u Novom Sadu, koji je odneo 16 života. To je 16 mojih sugrađana. Moj grad je postao mesto koje više ne mogu da prepoznam. Vlast je odmah krenula da briše tragove, da zataškava. Govoreći odmah da nadstrešnica nikada nije rekonstruisana, samo da niko ne bi snosio odgovornost za smrt tih 16 ljudi. To je mene lično pokrenulo. Bio sam aktivan i ranije, nakon izborne krađe na lokalnim izborima u Novom Sadu, ali pad nadstrešnice je prelio čašu.

 - Kako ocenjuješ vašu borbu tokom protekle godine? Posle svih protesta, okupljanja i aktivnosti studenata u blokadi, nijedan zahtev nije ispunjen i izbori još nisu raspisani. Da li i dalje imate isti elan, ili ste razočarani? Ako jeste – čime?

 Nismo razočarani. Nema vremena za razočaranje. Naši zahtevi su od starta bili jasni i njihovo ispunjenje je moglo da se sprovede odmah. Ali videli smo da je čovek na vlasti hteo da napravi budale od nas i da narodu predstavi da su zahtevi ispunjeni, iako nisu. Smenio je samo dva svoja bliska saradnika – tadašnjeg premijera Miloša Vučevića koji mu je bio desna ruka, i gradonačelnika Milana Đurića. Mi smo tražili krivičnu odgovornost. To nije ispunjeno. Da ne govorim o dokumentaciji o rekonstrukciji Železničke stanice, o napadu na studente FDU-a, o brutalnom prebijanju Ilije Kostića, čoveka od 74 godine koji je izgubio testis zbog policijske brutalnosti – i ti policajci nisu procesuirani. Ima tu još mnogo toga. Kada smo videli da od ispunjenja tih zahteva neće biti ništa, prešli smo na jedini preostali zahtev – raspisivanje parlamentarnih izbora. Nadamo se da će vrlo brzo biti raspisani. A vidimo i da vlast, kada je pri kraju, poseže za jedinim sredstvom koje ima – policijskom brutalnošću. To je ono čime pokušava da se održi. Videli smo to i pre nedelju–dve u Novom Sadu.

 - Ti si član plenuma, je l’ tako? Kako funkcioniše plenum, i kako izgleda organizovanje na lokalu – konkretno u Srbobranu?

 Da, svaki student je član plenuma. Ne postoje vođe, kako mnogi misle. Sve što je objavljeno na društvenim mrežama – to je ono što je zvanično. Nikakvih tajnih signala nema. Što se tiče unutrašnjih postupaka, u to sada ne mogu da ulazim. Kao član Samoinicijativne grupe mladih Srbobran, upoznat sam sa radom lokalne organizacije. Imamo sastanke, dogovaramo se, ali nisam ovlašćen da pričam o detaljima. Mogu da kažem ovo: u Srbobranu je organizacija dovedena na veoma visok nivo. Uvek može bolje, ali svaki protest, svaka akcija i svaki govor bili su organizovani odlično. Tu su i naši prijatelji poljoprivrednici – Udruženje poljoprivrednika opštine Srbobran – koji nam uvek uskoče u pomoć. Njima dugujemo veliku zahvalnost.

- U ovom trenutku, verovatno postoji neki opšti stav studentskih organizacija kada govorimo o republičkim izborima, a posle njih i o lokalnim. Republička lista – o kojoj mnogi žele da saznaju ko je na njoj, a ko nije – drži se u strogoj tajnosti, što je i razumljivo. Poznato je da ste vrlo jasni po pitanju toga da niko ko je bio saradnik ove vlasti, ranije ili skorije, neće dobiti podršku studentske liste – ni na republičkim, ni na lokalnim izborima.

Što se tiče republičkog nivoa i zahteva za raspisivanje parlamentarnih izbora – ne želimo nikakve političare niti bilo koga ko je bio u bilo kakvoj vezi sa vladajućom strankom. Znamo kakve je zločine počinila vladajuća stranka tokom ovih 13 godina, mogu slobodno reći – diktature. Znamo kako se ova vlast ophodila prema nama studentima, prema generaciji koja je dovoljno hrabra da sutra podigne zemlju na viši nivo. Zato biramo isključivo ljude koji žele da budu na listi i koji nisu povezani sa režimom. To je ono što mogu da kažem o toj situaciji.

- Kako gledate na funkcionere i predstavnike opozicije koji su sarađivali sa SNS-om, a sada bi želeli da učestvuju na nekim budućim lokalnim izborima?

Što se lokalnih izbora tiče, tu će se sve morati detaljno isprocesuirati: ko, šta i kako. Do sada je stav jasan – nećemo učestvovati na lokalnim listama. Videli smo kako prorežimski tabloidi targetiraju studente, čak i onda kada ih lažno povežu sa nekakvim organizacijama. Ne želimo da se ponovo nađemo u situaciji da dobijamo etikete i napade. Imamo roditelje koji brinu za nas, i to je razumljivo. Bitna je naša bezbednost. Ne želimo da prolazimo kroz lepljenje etiketa „evo ga ovaj“, „vidi ga kakav je“. Postoje ljudi koji će želeti da budu na lokalnim listama, i mi ne želimo da sebe izlažemo nepotrebnom pritisku.

 - Da li će vam u budućnosti biti potrebna saradnja sa nekim od postojećih lokalnih aktera ili opozicionih grupa?

Verujem da će neka saradnja biti potrebna – i sa starijim aktivistima, i sa ljudima koji imaju iskustvo, i sa organizacijama. Što se tiče političkih partija, o tome ne mogu mnogo da vam kažem, mogu da kažem samo da nam Udruženje poljoprivrednika opštine Srbobran pruža punu podršku, posebno po pitanju izbora. Kada smo izneli zahtev za izbore, oni su nas odmah podržali. To nam daje dodatnu snagu i sigurnost.

- Koji su vam planovi za naredni period? Da li će se uskoro dešavati protesti, blokade ili neke druge akcije?

Jedino što mogu da kažem je: ako ste bili uz nas do sada, verujem da ćete biti i dalje.

 - Teodora Momčilović je još jedna studentkinja koja je veoma aktivna, naročito u Srbobranu. Kakvo je tvoje mišljenje o njoj?

Teodora je moja verna saborkinja, verna drugarica, koja je podigla opštinu Srbobran – ne samo kao studentkinja, već kao ličnost. Studira žurnalistiku na Filozofskom fakultetu, kod profesorke Kleut, koja je sada targetirana, Senat joj nije odobrio izbor u zvanje redovne profesorke na Filozofskom fakultetu, što je velika sramota i politički revanšizam. Teodora ima odličnu osnovu da bude sjajna novinarka u budućnosti. Sve reči pohvale za nju. Ali ne samo za nju – želim da pomenem i Draganu Jojkić koja je takođe verna saborkinja i verna drugarica, koja je prošla kroz nešto što niko ne bi smeo da doživi, pogotovo ne tako mlada osoba. To nikome ne bih poželeo.

- Tvoja poruka čitaocima našeg portala?

Želim da pozovem ljude da se što više priključuju aktivnostima – bilo u Novom Sadu, bilo u Srbobranu. Što više ljudi da izađe na ulice. Ne mogu sve da nas uhapse, niti svakome da zalepe etiketu. Idemo do kraja!

   Ž.B. "Bezcenzure.info"

Da li ste se ikada zapitali: „Kakav bih ja ćaci bio?“
Ako niste – vreme je.
Ako jeste – evo konačne prilike da otkrijete.

Portal bezcenzure.info, u saradnji sa „Institutom za političku patologiju, socijalnu zoologiju i psihološku analitiku Ćacilenda“, predstavlja vam najprecizniji test ličnosti u regionu – zasnovan na bogatoj enciklopediji likova iz naše sredine.

Ovo nije običan test. Ovo je rendgen mentaliteta.

Čitajte pažljivo, odgovarajte iskreno (koliko smete), sabirajte bodove – i saznajte kojem tipu ćacija pripadate.

Ako vas rezultat zaboli – to je znak da test radi.

1. Na ulici pronalaziš novčanik pun para. Ti ćeš:
a) pozvati vlasnika i uceniti ga da mu vratiš dokumenta (1 bod)
b) uzeti pare i pokušati da podigneš kredit sa tuđim dokumentima (2 boda)
c) uzeti pare i kartice, novčanik baciti, pa odmah kupiti alkohol da se napiješ kao svinja (3 boda)
d) reći ćeš da je to novac stečen na krvi sirotinje i da je socijalna pravda da ga ti uzmeš (4 boda)

2. U prolazu vidiš slepog prosjaka sa punim šeširom sitnine. Ti:
a) praviš se da ubacuješ, a zapravo mu kradeš iz šešira (1 bod)
b) zoveš ortaka da ga zagovara dok ti kupiš sve do poslednje kovanice (2 boda)
c) uzimaš novac i teraš prosjaka, da tu postaviš svoju ekipu (3 boda)
d) prekorićeš prosjaka kao kapitalistu i uzeti svoj deo jer socijalna pravda tako nalaže! (4 boda)

3. Imaš priliku da prepišeš tuđi diplomski rad i predaš ga kao svoj. Ti ćeš:
a) uraditi copy–paste i samo staviti svoje ime (1 bod)
b) malo izmeniti strukturu da ne bude baš očigledno (2 boda)
c) potpuno prepisati, a kasnije optužiti originalnog autora da je plagijator (3 boda)
d) napisaćeš revolucionaran i originalan rad i hvalićeš se time na mrežama (4 boda)

4. Reka se izlila, imaš skelu. Šta radiš?
a) spasavaš ljude i ne tražiš ništa zauzvrat (1 bod)
b) „spasavaš” tuđu stoku i prodaješ je klanici (2 boda)
c) spasavaš ljude, ali naplaćuješ prevoz po glavi (3 boda)
d) vezuješ skelu za drvo da je voda ne odnese, a ti pobegneš na sigurno (4 boda)

5. Jedva punoletna devojka odbija tvoje piće. Ti:
a) dobacuješ više vulgarnih komentara (1 bod)
b) sedaš za njen sto i agresivno je spopadaš (2 boda)
c) čekaš je da krene kući, pa joj iz mraka dobacuješ gadosti (3 boda)
d) ti ne ideš u kafane – to je produkt kapitalističkog konzumerizma i konformiteta! (4 boda)

6. Na visokom si položaju u stranci. Moć koristiš da:
a) povremeno seksualno ucenjuješ koleginice (1 bod)
b) spletkariš, „kraduckaš” i nameštaš konkurenciju (2 boda)
c) radiš sve od navedenog, sa posebnim uživanjem (3 boda)
d) nabaciš sebi veću platu potkazujući kolege (4 boda)

7. Direktorka ti zada prljav zadatak „odozgo”. Ti:
a) klimaš glavom i kažeš „kako vi kažete” (1 bod)
b) u sebi gunđaš, ali poslušno izvršavaš (2 boda)
c) obavljaš zadatak pod izgovorom da si “morao zbog dece” (3 boda)
d) trčiš da ga uradiš revnosnije nego što je traženo, da se pokažeš (4 boda)

8. Kolega je dobio otkaz, sledi parnica. Ti:
a) u sebi se nadaš da se neće vratiti, da tebe prime za stalno (1 bod)
b) potkazuješ ga gde stigneš kao „problematičnog” (2 boda)
c) stavljaš se na raspolaganje za svaku vrstu gadiluka, samo da bi tebe primili (3 boda)
d) svedočiš na sudu protiv kolege, ako treba i lažno (4 boda)

9. Partijska ekskurzija, pun autobus funkcionerki. Ti:
a) glumiš pristojnog vođu puta, ali sve meriš očima (1 bod)
b) već u startu raspoređuješ ko ide u šarage (2 boda)
c) praviš detaljan raspored korišćenja šaraga kao da je raspored dežurstva (3 boda)
d) beležiš ko je šta rekao, ko je sa kim sedeo i prenosiš “gde treba” (4 boda)

10. Noćno dežurstvo u stranačkim prostorijama:
a) odradiš dežurstvo normalno, kao da si portir (1 bod)
b) insistiraš da dežurni budu uvek „muško–ženski par” (2 boda)
c) sam praviš raspored parova „zbog bezbednosti”, a u praksi – zbog akcije (3 boda)
d) poneseš knjige i spremaš doktorat dok dežuraš preko noći (4 boda)

11. Kada primetiš da te ljudi pažljivo slušaju dok pričaš:
a) dobiješ malo samopouzdanja, ali se držiš teme (1 bod)
b) razvlačiš izlaganje i uživaš u zvuku sopstvenog glasa (2 boda)
c) počinješ da uzdišeš, gutaš žvaku i pričaš kao da si na „Vrućem impulsu” (3 boda)
d) zamišljaš sebe kao velikog govornika, revolucionarnog vođu masa (4 boda)

12. Uhvaćen si u očiglednoj laži. Tvoja reakcija:
a) praviš se da si pogrešno shvaćen (1 bod)
b) poričeš sve do iznemoglosti, pa prebaciš temu (2 boda)
c) optužiš druge da pokušavaju da te diskredituju jer si veran partiji (3 boda)
d) pričaš o teoriji istine, tvrdeći da je istina samo ono što se poklapa sa svojim ciljem (4 boda)

13. Čuješ ružan trač o sebi. Ti:
a) ignorišeš, ali ga diskretno pratiš (1 bod)
b) saznaš ko je pričao i prijaviš „gore” (2 boda)
c) smisliš novi, još gori trač o toj osobi i puštaš ga u promet (3 boda)
d) objaviš „zagonetan“ status na mrežama (4 boda)

14. Tvoja tajna vizija uspeha je da budeš:
a) večiti zamenik bez kičme, ali neuništiv (1 bod)
b) partijski švaler, alfa mužjak u šaragama (2 boda)
c) mali, podmukli, ali opasan u senci vlasti (3 boda)
d) da konačno budeš primljen za stalno (4 boda)

15. Tvoj pristup ženama / ljubavnicima:
a) kombinujem emocije i interes, koliko-toliko (1 bod)
b) „što partija spoji, to ni Bog ne razdvoji” (2 boda)
c) svako ko uđe u kancelariju kada sam sam je potencijalni „kandidat” (3 boda)
d) smatraš da je seks partijski neprijatelj broj 1! (4 boda)

16. Osvaneš na spisku botova SNS-a. Kažeš:
a) „Fotošop, to nisam ja” (1 bod)
b) „Šta ću, mora se, egzistencija je u pitanju” (2 boda)
c) „Da, to sam ja, i ponosan sam!” (3 boda)
d) napadaš druge da su oni krivi što si se ti prodao (4 boda)

17. Pojavi se šansa da napreduješ:
a) ne namećeš se, čekaš da te primete (1 bod)
b) prelećeš u jaču frakciju u istoj stranci (2 boda)
c) kopaš i rukama i nogama, poltronišeš kome treba, sve za napredovanje (3 boda)
d) tajno se učlanjuješ, pljuješ one koji su se zamerili stranci i čekaš unapređenje (4 boda)

18. Direktorka zaurla na sastanku:
a) povijaš glavu i klimaš bez reči (1 bod)
b) odmah počinješ da joj se dodvoravaš i prenosiš šta drugi govore (2 boda)
c) u sebi smišljaš kako ćeš joj kad-tad „vratiti” kroz sitne sabotaže (3 boda)
d) pružaš joj punu podršku i stavljaš se na raspolaganje (4 boda)

19. Izlaziš za govornicu u skupštini:
a) držiš dosadan govor po protokolu (1 bod)
b) malko glumiš žrtvu, malo širiš patetiku (2 boda)
c) uzdišeš, gutaš žvaku, praviš grimase i izazivaš i smeh i nervni slom u publici (3 boda)
d) držiš govor o nezaposlenosti, citirajući Berkmanovu Abecedu anarhizma (4 boda)

20. Tvoja najveća „sposobnost” je:
a) klizanje iz situacije u situaciju (1 bod)
b) spletkarenje i potkazivanje (2 boda)
c) seksualni optimizam bez granica (3 boda)
d) da kažeš mnogo, ali besmisleno (4 boda)

21. Na stranačkoj žurci:
a) sediš, pijuckaš i posmatraš (1 bod)
b) kačiš fotke i storije kao da si zvezda večeri (2 boda)
c) spopadaš sve muškarce/žene, završavaš umočan/a na podu toaleta (3 boda)
d) prisluškuješ ko šta priča, možda ti zatreba (4 boda)

22. Tvoj odnos prema Ćacilendu:
a) „Sramota je to, nikad ne bih ni prišao” – ali ipak odeš kad ti zatraže (1 bod)
b) „Ako stranka kaže da treba – otišao bih, šta da radim” (2 boda)
c) „Odmah bih se prijavio: i dnevnice, i sendviči, i slikanje – komplet paket!” (3 boda)
d) ukoliko proceniš da će ti to pomoći da napreduješ, otići ćeš tamo bez problema (4 boda)

23. Tvoj odnos prema poslu:
a) uradim ono što moram i gledam svoja posla (1 bod)
b) radim minimalno, a maksimalno glumim lojalnost (2 boda)
c) posao mi je teren za igru, moć i maltretiranje slabijih (3 boda)
d) sve bi dao da dobiješ rešenje na neodređeno (4 boda)

24. Tvoj odnos prema istini:
a) izbegavam je kad smeta, ali me ponekad grize savest (1 bod)
b) prilagođavam je situaciji – „moja istina, tvoja istina” (2 boda)
c) istinu doživljavam kao materijal za preoblikovanje – kreiram je po potrebi (3 boda)
d) istina je uvek ono što odgovara svom (a u stvari tvom) cilju (4 boda)

25. Kada se iskreno zapitaš „ko sam ja?“, odgovor je:
a) večiti zamenik, bez kičme, ali uvek tu (1 bod)
b) sitan, podmukao, uvijen oko vlasti (2 boda)
c) ogromna lobanja, mala dilema, još manja savest (3 boda)
d) nedovoljno cenjen, preškolovan a potcenjen, slabo nagrađen za saradljivost (4 boda)

KOJI SI ĆACI? – REZULTATI

Saberi sve bodove (minimum 25, maksimum 75)
Uporedi sa ovim rasponima:

25–30 bodova : Prepodobni Lemi

Ti si „morao“. Večito u zadnjem redu, večito u strahu.
Moral ti je dobrano načet, ali još ima tragova savesti.
Stranka te drži za gušu.

31–35 bodova : Plagijatorka

Sadistički nastrojena prema potčinjenima.
Voliš prečice, mrziš trud, veruješ da ti sve pripada.
Još si u razvoju, imaš potencijal da postaneš još ozbiljniji parazit – čim prepišeš tuđi doktorat.

36–40 bodova : Razvezani Pupak

Klimoglavac bez kičme, ali dugog veka.
Živiš od tuđe volje i mrvica sa tuđeg stola.
Tvoji stavovi su: „Kako šef kaže“.

41–45 bodova : Ocvala Zumbula

Instinkti rade, kočnice otkazale.
Ljubav, alkohol, ekscesi i serija loših odluka.
Moralni kompas ti je razbijen, ali bar si živahan/na.

Ako imaš TAČNO 44 boda – imaš i bonus titulu:
„Skeledžija – specijalni operativac za nacionalnu i seksualnu ravnopravnost“
uz osnovni profil Zumbule.

46–50 bodova : Tetka Đana

Ti si uho i oko sistema.
Potkazivač, spletkaroš i majstor trača.
Preživljavaš svaku vlast i svaki potop.

51–55 bodova : Leglabi – Svakovodna dupljarka

Nemaš čvrst oblik – samo kliziš.
Uvek „legneš“ gde treba: u stranku, u priču, u kadar.
Kad prođeš kroz život, ostane samo sumnjiva vlažnost.

56–60 bodova : Drug Pišta

Stranka ti je Tinder, šarage tvoja kancelarija.
Brakovi padaju, ali ti stojiš.
Moć i seks su ti jedna ista reč.

61–65 bodova : Drvoseča iz Aleje velikana

Od gajbe ispred prodavnice do „aleje velikana“.
Analno-zgrtački karakter, pijana sujeta, mentalitet perverznog Tarzana.
U normalnom društvu bio bi lokalna budala – u ovo vreme postaješ „ugledan građanin“.

66–70 bodova : Globus – Prva lobanja Ćacilenda

Glava ogromna, savest minimalna.
Prirodno glup i pokvaren od rođenja.
Savršen primer da veličina lobanje ne mora da znači ništa dobro.

71–75 bodova : Člankoviti crv – Vrhovni oblik političke patologije

Ovo je finalni stadijum:
bez kičme, bez stida, sa kraljevskim ambicijama.
Ti si materijal za prestolonaslednika Ćacilenda – ili za zoološki vrt budućnosti.

76–100 bodova : Prekonormni Svedok Saradnik

Ti spadaš u posebnu kategoriju.

Salonski levičar – na rečima borac za pravdu, u praksi borac protiv “reakcije”.

U odnosu na onu narodnu “ko je jači taj tlači”, držiš se principijelno – pomažeš jačem.

Čestitamo!

Sada zvanično znate koji ste tip Ćacija – makar po humorističko–patološkoj proceni portala "bezcenzure.info."

A ako vam se rezultat ne dopada?

Samo bez brige.

 U Ćacilendu ima mesta za sve.

   Ž.B. "Bezcenzure.info"

Na komemorativnom skupu povodom tragičnog događaja 1. novembra u Novom Sadu sreli smo i lidera srbobranske opozicije Branka Gajina, po kojem se i zove najuticajnija politička opcija u opštini Srbobran - grupa građana Branko Gajin. Tom prilikom smo uzeli kratku izjavu i evo šta je za naš portal Branko Gajin izjavio:

Ovde sam iz najdubljeg pijeteta. Došao sam da zapalim sveću stradalim i da izrazim protest što vlast ništa konkretno nije uradila da procesuira odgovorne za tragediju već naprotiv, sve vreme zataškava, zastrašuje, ruži i spinuje stvarnost. Sve je to deo jedne taktike "umaranja šarana" nadajući se da će se javnost smoriti. Ponosan sam na sve ove ljude što su došli u Novi Sad i što sam bio deo njh. Videli ste tu masu, tih 150.000 pristojnih ljudi koji su se izvinjavali ako vas nagaze u onoj gužvi. Vučić ne bi imao toliko njegove bulumente sve i da obeća besplatan roštilj i 50 evra svakom. I on to zna. 

- Primećeno je vaše prisustvo u Srbobranu na studentskim protestima ali se niste isticali...

Kao svaki normalan čovek podržavam ovo šta radi naša mladost i smatram isturanje sebe u prvi plan krajnje politički nekorektnim i nepristojnim. Na protestnim šetnjama trudio sam se da budem u sredini kolone a ne, kao pojedini lokalni tribuni, u prvim redovima sve mašući zastavom. Neki ljudi opet, jednostavno ne mogu bez megafona i govora. Čemu to? Pustite decu da vode priču. Verujte, sposobna su za to.

- Izbori su rešenje? 

Izbora će biti kad to odluči vrhovni žrec, Aleksandar Vučić. Ali nije važno kada će biti već pod kojim uslovima će biti. Bez ispunjenja osnovne primedbe da se prečiste birački spiskovi biće izuzetno teško pobediti napredne lopuže. Da Vučić slabije stoji od opozicione javnosti to je nesporno ali, on će uvek nakrasti za pobedu koliko mu treba. Zar mislite da je ranijih izbora drugačije bilo? Nikad, ali nikad, taj nije čisto dobio izbore. Evo krađe na primeru Srbobrana. 2012 godine bilo je 14.300 birača a sada ih je oko 13.300. Prema statističkim podacima i spram negativnog odnosa nataliteta i mortaliteta (rođenih i umrlih) mi smo u minusu 200 ljudi na godišnjem nivou. To znači da je za 13 godina 2600 ljudi manje, odnosno da ima 11.700 birača. Pa odakle onih 13.300? Pa lepo, kada neko umre oni na njegovo mesto prijave njihovog "letećeg" birača koji ima prebivalište u pet takvih opština. Sve to ne bi mogli da rade bez saradnje sa policijom. Iz tog razloga treba prečistitii biračke spiskove i videti ko je lažno prijavljen na više adresa.

- Neki politički analitičari i nezavisni intelektualci govore o manjku poverenja građana u rad opozicionih stranaka?

  O tim nazovi političkim analitičarima i tzv. nezavisnim intelektualcima koji važno vrte palčevima a prodaju se za špricer i kavurmu, imao bih štogod kasti. Kao svoj glavni kvalitet ističu da se nisu do sad bavili politikom jer su bili razočarani u opozicione političare i zato su bili letargični. Stvarno? Da se to možda ne zove licemerje? Za političko angažovanje nije im trebalo vođstvo opozicionih političara. Da su hteli, mogli su to uraditi u nekoj nezavisnoj formi, kao pojedinci ili grupa građana. Zašto nisu? Možda im je bilo lepo, možda su bili kupljeni, uživali su u svom konformizmu. Za takvo nešto imaju kvazi opravdanje: bili su razočarani i letargični. Nije nego. 

- Ali priznaćete da takvo njihovo ponašanje nije slučajno sobzirom da se među opozicionim političarima nalaze i oni sa sumnjivim političkim moralom?

Da se razumemo, među opozicionim političarima ima onih koji su tajno ili javno sarađivali sa vlašću. Ili su njihovi sateliti, ili su ucenjeni, ili je BIA odradila svoje. Međutim ne možete sporiti, i time se pridružiti SNS blaćenju, da postoje i oni koji se 13 godina lavovski bore, nisu se prodali, hapse ih, satanizuju i provlačenje kroz medijski linč. I to treba poštovati.

Nego, sve to treba skloniti u stranu. Lične sujete, animozitete, omraze, uspaljenost staviti pod kolena, pružiti ruku jedni drugima i svi pod jedan kišobran dok ne srušimo ovaj kriminalni režim. Postoji mogućnost da budu dve opozicione liste, studentski pokret i opozicione stranke ali ne treba da se gledamo ispod oka. Svi imamo isti zadatak, skloniti ovo zlo od vlasti.

A u toj borbi, studentska lista je postala simbol dostojanstva, odlučnosti i istrajnosti. To nisu samo mladi ljudi, to su ozbiljni borci koji su uradili veliku stvar, probudili su pasivni deo birača. Ovo nije više ni pitanje izbora, već pitanje časti, da li ćemo stati uz čist obraz ove zemlje ili podviti rep pred prljavštinom režima. Na parlamentarnim izborima ja biram studente, pružam im svu logističku i političku podršku. I pozivam sve ostale da učine isto!

   Ž.B. "Bezcenzure.info"

U Novom Sadu, 1. novembra 2025, ispred Železničke stanice u Novom Sadu, okupljeni su se sabrali u tišini, u sećanju, u dostojanstvu. Na godišnjicu tragedije koja je preokrenula tokove javne svesti, živote porodica, i iz temelja uzdrmala poverenje u institucije, oko 200.000 građana iz cele Srbije došlo je u Novi Sad da pokažu da nisu zaboravili. Šesnaest minuta ćutanja za šesnaest prekinutih života, šesnaest rana koje ne zarastaju, proticalo je poput oštre reči usred tišine.

Teodora Momčilović, jedna od pokretača studentskih protesta u Srbobranu, stajala je među ljudima, sa sećanjem i snagom u pogledu. „Sem jeze i tuge koja je tinjala u vazduhu tokom tišine, osetilo se jedinstvo tolikog broja ljudi“, rekla je. „Zastala je cela Srbija na 16 minuta, mi u Novom Sadu, a naši sugrađani u Srbobranu. Delili su nas kilometri, ali misli su nam bile iste. Zbog žrtava nećemo odustati. Naša borba traje i trajaće i dalje.“ Na pitanje šta je najviše boli kada se osvrne na godinu dana borbe, a šta joj daje snagu da nastavi, odgovara bez zadrške: „Najviše me boli nepravda. Svaki pretučeni, ugnjetavani, ucenjivani građanin, to me boli. Čak i kada se osećam bespomoćno, osvrnem se oko sebe, a ono što ugledam jeste – nisam i neću nikada biti sama. To je ono što mi uliva snagu.” O studentima koji su sve ovo vreme bili pokretač društvenih promena, kaže da se već spremaju za mogući izborni proces: „Da, naravno da se pripremamo. Studentska leđa nisu mala, a to su pokazala godinu dana unazad. Znate li zašto? Zato što su uvek tu građani Srbije da nam čuvaju ta leđa!“ Njena vera u promenu je neupitna: „Verujem u kompletnu promenu sistema i ljudi u njemu. Vera dolazi zbog svih ugašenih života. I zbog neizmerne želje da našu zemlju učinimo boljom, kako za nas danas, tako i za naša pokolenja sutra.“ Teodora ne beži ni od ličnih emocija, ni od istorije. Njen deda, ratni vojni invalid, i njen otac, koji je nekada protestovao kao ona sada, ali i slavna istorija naših predaka – oblikovali su je: „Oni od kojih sam primarno učila i nasledila bunt su moji članovi porodice. Moj deda je bio ratni vojni invalid, i u jeku ove borbe je on preminuo, što me je dodatno podstaklo da se borim i iskupim sve njegove dane, sate i minute koje je proveo braneći ovu zemlju. Moj tata je sam šetao za Beograd sa transparentom na kom je pisalo „SLOBODA“. Tada sam bila vrlo mala, ali zato sam 15. marta šetala ja, sa velikim brojem ljudi, i nosila isti transparent. Prelazeći 120 km na putu do Beograda, kad god mi beše težak korak, setim se ko je prepešačio Albaniju za našu slobodu. Setim se kako se domovina brani. Setim se i onog okićenog sa perom sokola, čije korake, reči i bistre oči pamte svi. Moje majke koja je ćuteći izgubila zdravlje, nje se setim kada nešto prećutim, zato neću da ćutim! Vidimo se na ulici, celim srcem uz Dijanu Hrku“! Među prisutnima na skupu bila je i profesorka srpskog jezika i književnosti, Slavica Filipović, koja je nakon 24 godine rada — od kojih je više od 20 provela u srobranskoj gimnaziji — dobila otkaz zbog podrške studentima. Kada smo je pitali šta joj je, gledajući okupljene u Novom Sadu, odzvanjalo u duši, odgovorila je: „Prvo tuga, 16 minuta tišine koje je odzvanjalo kao pad nadstrešnice pre tačno godinu dana. Suze zbog ubistva 16-oro ljudi, među kojima je bilo najviše dece, zbog boli majke Dijane Hrke koja se rešila da štrajkuje glađu prekoputa Ćacilenda. Zatim bes i ogorčenje zbog činjenice da živim u koloniji u kojoj je jedan čovek devastirao sve institucije — prosvetu, zdravstvo, sudstvo, medije. Novac je jedini Bog kojem se on i oni kojima se okružio klanjaju, i sve će učiniti da se istina ne sazna — jer istina o korupciji koja je ubila šesnaestoro ljudi pod nadstrešnicom po saopštenju Specijalne anketne komisije formirane zarad otkrivanja istine, vodi do kabineta Nenadležne institucije.“ Na naše pitanje da li je mogla da zamisli da će ostati bez posla zbog solidarnosti sa studentima i učenicima, i da li bi ponovo uradila isto, profesorka Filipović odgovorila je otvoreno: „Nikada nisam razmišljala da će se ovakva tragedija desiti, i da će potom onaj deo društva koga su zvali najuspavanijim reagovati. Pametno, strpljivo, gandijevski, uporno. Ja mogu samo da budem ponosna što sam koračala uz Mladost, zed generacija je čudo. Oni imaju ono što druga strana nema — ljubav, solidarnost i razumevanje i prihvatanje drugačijeg. Zato i jesu pobednici. Zato više nema duhoklonuća već studentoljublja. Tako da je pitanje da li bih ponovo isto suvišno — biti na strani dobrog, moralnog, kritičkog mišljenja je moj zadatak kao profesorke. Onaj ko misli drugačije, a radi u prosveti, posao je promašio. Ti si primer u svemu. Parafraziraću Čehova — kod čoveka sve mora biti lepo, i duša i telo. Moji učenici to znaju. I jako bitna stvar jeste menjanje prosvete iz korena — onaj koji jedan dan nije obstavio nastavu, ne sme biti u prosveti jer nema časti i građanske hrabrosti da jasno iskaže svoj stav. Mogu samo da zamislim koliko umivene Šešeljeve radikale koji celu ,,politiku’’ grade na govoru mržnje bode to što studenti iz Novog Pazara spavaju u Studenici. Zahvaljujući episkopu Justinu. Porfirije je crnim slovima upisan, kakav pad i poniženje da je takav čovek došao na mesto patrijarha Pavla. A što se tiče lokalnih i svih drugih poslušnika koji su se drznuli da se prema slobodnom čoveku ponašaju kao prema robu (jer mentalitet roba drugo ne može poznavati), LUSTRACIJA!” Na pitanje kada je osetila da rad u prosveti nije samo posao, već poziv koji se živi i koji traži ličnu hrabrost, rekla je: „Od trenutka kada sam poželela da radim baš sa srednjoškolcima, dakle od prvog razreda Srednje škole prosvetne struke. Ovaj poziv niko nije birao zbog plata koje su uvek bile bedne, a sada su najbednije. Birao ga je zbog ljubavi prema pametnoj mladosti kojoj treba i psihološka i pedagoška potpora. Moji učenici jako dobro znaju šta znači imati pravo na svoj stav. Tome sam ih učila od prvog dana. Kada umeš da argmentovano obrazložiš svoje mišljenje, nema tog ,,autoriteta’’ koji može ustvrditi da nisi u pravu. Nema straha. Jer ima znanja. Znaju da im se sve tokom života može oduzeti, ali znanje i ljudskost ne. Na skupu su me sretali učenici — od moje prve generacije do poslednje, širom ranjenog Novog Sada. Ljubav, osmesi, sigurnost, i vera da smo na pravom putu. Moji učenici — moji prijatelji. Stide se škole koju su završili — I to dosta govori o prethodnim dešavanjima. Tužno je što među njima ima i onih, na sreću jako retkih, koji su zbog plate i položaja prihvatili da budu deo ovog kvarnog Sistema. Mi, većina nas, uspravno hodamo i mirno spavamo. Ne mislim da sam bila hrabra. Samo sam branila dostojanstvo sopstvenog poziva. O svakodnevici posle otkaza govorila je sa neobičnom lakoćom i snagom: „Meni je jako lepo. Konačno imam vremena za sebe. I konačno sam slobodna. Ja zapravo tamo nikada nisam pripadala. Angažovani su mi i duh i telo. Svakodnevna fizička aktivnost, posmatranje i učestvovanje u odrastanju mojih 17-ogodišnjaka, šetnje sa psom, kafe sa prijateljima, čitanje knjiga, gledanje kvalitetnih filmova i serija. Odmaram se od pakla koje sam preživljavala u toj školi , posebno proteklih 4 godine od kad je SNS ušao u školu, što je bilo nedopustivo ali u ovoj banana državi, sasvim realno. Ponosna sam na sve što smo radili — posebno na svakodnevno odavanje počasti 16 minuta uz našu parolu ,,Uspravni uz uspravne’’. I na tome što sam ih naučila važnu životnu lekciju — a to je da svom pozivu pripadaš i onda kada pokušavaju da ga uruše, a ti braniš dostojanstvo poziva po cenu otkaza. Naučili su i da biti slobodan znači biti spreman da podneseš žrtvu. Zahvaljujem Bogu što mi se ovo desilo baš sada, jer sam se povezala sa kolegama na nivou cele Srbije koje su pretrpele isti ili sličan nivo nasilja. Vesna, Mira i ja nismo same, ima nas mnogo u celoj Srbiji. Prosvetari me zovu da govorim na njihovim skupovima, strane televizije su zainteresovane za represiju koju prosvetari trpe… pumpamo!”

Za kraj razgovora, pitali smo profesorku Filipović koji stih ili pesmu bi sada pročitala svojim učenicima, da ih ohrabri i podseti koliko vrede: „Prvo mi na pamet padaju Šantićevi stihovi ,,Ostajte ovdje, sunce tuđeg neba neće vas grijat ko što ovo grije’’, ali oni to znaju. A znaju i nekadašnju himnu Srbije koju je napisao prvi srpski ministar prosvete, Dositej Obradović, ali evo nekih stihova koji će ih podsetiti ko su im preci i kako će u budućnost:

Vostani Serbie! Vostani carice!

I daj čedom tvojim videt tvoje lice.

Obrati serca ih i očesa na se,

I daj njima čuti slatke tvoje glase.

Vostani Serbie!

Davno si zaspala,

U mraku ležala

Sada se probudi

I Serblje vozbudi!“

I dok su ovi stihovi odzvanjali u tišini koja je već jednom govorila jače od megafona, činilo se da se nešto pokrenulo ispod kože ovog naroda. Ne u revoluciji, ne u besu, već u onom tihom, čvrstom „ne pristajem više“, koje se rađa u ljudima kad ih više ništa ne može uplašiti. Jer „Vostani Serbie“ nije samo pesma – to je zov iznutra, glas koji nas budi iz kolektivne ukočenosti. U Slavičinim rečima, kao i u Teodorinim, u hodu studenata i tišini majki, probija se misao da ova zemlja još ima čime da ustane. Ima mladost koja ne ćuti. Ima profesore koji ne kleče. Ima ljude koji ne zaboravljaju!

   Ž.B. "Bezcenzure.info"

On je anonimni autor najčitanijih tekstova portala bezcenzure.info. Njegovi pasusi se dele u tišini, šapuću u kancelarijama, čitaju krišom, a njegove rečenice bole više od otvorenih optužbi. Po prvi put — progovorio je za medije. I ne samo to: pod pseudonimom Dopisnik iz Ćacilenda, najavio je objavljivanje zbirke izabranih tekstova, pod naslovom koji savršeno oslikava njegov stil – Ćacilend: Karakteri, klijentelizam i patologija u malom.

Donosimo vam ekskluzivni intervju sa čovekom koji je autor tekstova koji su uzdrmali naše malo mesto:

Ko je Dopisnik iz Ćacilenda?

Dopisnik iz Ćacilenda nije ime, to je pozicija. Čin posmatranja, zapisivanja i otkrivanja onoga što bi ostalo u mraku da se neko nije usudio da upali svetlo. Ime autora nije važno — važnije je da se jasno vidi šta se u ovoj palanci događa iza kulisa.

Šta Vas je nateralo da počnete da pišete?

Nešto između gađenja i odgovornosti. Gađenja pred količinom primitivizma, i odgovornosti prema društvu. Prvi tekst je bio pokušaj da ne poludim gledajući kako ljudi bez minimuma moralne, intelektualne ili čak ljudske vertikale upravljaju sistemom. Pisao sam jer više nisam mogao da ćutim. A kad sam video reakciju, znao sam da sam pogodio.

Poznajete ljude koje opisujete?

Većinu. Neki me pozdravljaju svaki dan, neki me zovu na kafu. A neki su verovatno pročitali svaki tekst i pitali se: „Ko li ovo piše?“ Odgovor stoji svaki put ispod teksta, u pseudonimu.

Svaki tekst ima drugačiji pseudonim. Zašto?

Zato što pseudonim kod mene nije lažni identitet. On je završna rečenica teksta. Kada tekst govori o plagijatoru, potpišem se kao Volter Kin, najpoznatiji svetski plagijator. Kada opisujem čovekoliku pojavu sa inteligencijom amebe, logično je da kao autor bude potpisan Čarls Darvin. Pseudonim je ključ za razumevanje teksta, tačka sagledavanja. On nije maska — on je tumač. Čitalac koji to prepozna dobija dodatni sloj značenja.

Kako birate koga ćete opisati?

Ne biram ih ja, oni se sami ponude. Njihova dela pišu predložak i daju mi sav materijal: groteskne likove, apsurdne događaje i izobličene strukture vlasti. Niko od ovih likova nije karikatura — oni su originali. Ja sam ih samo dokumentovao i naučnim pojmovima objasnio njihove mračne porive.

Vaši tekstovi deluju kao spoj političkog komentara, psihijatrijske dijagnoze i sociološke studije. Kako birate pristup?

Pristup se bira sam kada se pogleda predmet. Ako imate nekog ko koristi vlast da bi hranio narcisoidni impuls — koristite psihoanalizu. Ako imate čoveka koji svesno parazitira na poziciji dok sistem tone — koristite sociologiju. A ako imate ženu koja traži vodu i šećer jer je neko napisao istinu — koristite humor. Sve je stvar alata i poštovanja prema istini. Nikada ne izmišljam. Samo precizno pakujem realnost u rečenicu koja ne može da se ospori.

Jeste li ikada preterali? Osetili da ste otišli predaleko?

Ne! Jer ne postoji „predaleko“ kada opisuješ stvarnu patologiju vlasti. A, ako se neko uvredi zato što sam napisao da ima fiziologiju glodara, onda neka se zagleda u svoju biografiju, diplomu, odnos prema ljudima. Pa neka sam proceni gde leži uvreda — u tekstu, ili u stvarnosti koju kreira upravo osoba koja se uvredila.

Da li vam se neko obratio nakon objavljivanja nekog teksta?

Nekoliko puta, ali uvek indirektno. Jedan mi je rekao: „Ko god da piše ove tekstove, taj zna previše.“ Nasmejao sam se — u sebi! (smeh)

Recimo, tekst o člankovitom crvu. Je l' to stvarno opis neke osobe?

Apsolutno! I to nije karikatura, već skoro doslovan opis. Bio sam prisutan kada su ljudi iz njegovog okruženja rekli: „Ni rođeni otac ga ne bi bolje opisao.“ Tada sam znao da sam pogodio — bez mržnje, bez uvrede, samo preciznom psihoanalizom.

Šta želite da postignete tekstovima?

Želim da ništa ne prođe neprimećeno. Želim da neko pročita i kaže: „Dobro je, nisam lud. Dakle, ovo što gledam stvarno jeste poniženje zdravog razuma.“ Ja pišem da zabeležim, da ostane. Jer kad se jednog dana, a verujem da će to biti uskoro, sve ovo sruši — mora postojati arhiva ludila. Uz to, ako se osoba koja je predmet teksta znoji posle čitanja, maksimalan efekat je postignut.

Najavili ste i knjigu pod naslovom “Ćacilend: Karakteri, klijentelizam i patologija u malom”. Šta je Ćacilend i zašto je knjiga ponela taj naziv?

Ćacilend je mentalni, politički i moralni mikrokosmos jedne palanke. To nije geografska, već dijagnostička odrednica. To je mesto gde logika prestaje, gde nestručnost postaje kvalifikacija, a funkcije padaju s neba. I što je najgore, takvih "ćacilenda" ima mnogo. Knjiga beleži anatomiju tog sveta — njegovih likova, logike, patologije i simbioza. Ona pokušava da mapira taj organizam iznutra, kao tumor pod skenerom. Ćacilend je stanje duha – i zato treba da ga imenujemo, ogolimo i ne damo mu da preživi kao dominantna društvena norma.

Koliko je ovaj projekat ličan, a koliko univerzalan?

Iako pišem o konkretnim likovima iz lokalne sredine, fenomeni koje opisujem su globalni: klijentelizam, nemoral, intelektualna prostitucija, izopačenost, klimoglavci, paraziti, i njihovi diktatori. Svaka palanka ima svog Poglavicu. Svaki sistem ima svog Pupka i Globusa. Ova knjiga je lokalna po jeziku, ali univerzalna po bolesti koju detektuje. Zato je i važno da se čita i širi.

Šta sadrži knjiga?

Sadrži ključne tekstove objavljene na portalu, ali i nove, koji do sada nisu objavljeni. To su portreti pojedinaca koji još nisu legli na psihijatrijski kauč vašeg portala, a u poslednje vreme su se prilično istakli. U knjizi dobijaju svojih pet minuta. Štampano izdanje knjige je u pripremi i treba da izađe do kraja godine, a elektronsko će već sutra biti dostupno i moći će da ga preuzmu svi koji žele. Anonimno i besplatno, naravno.

Da li će se i Drug Pišta naći u knjizi? Ko je on zapravo, i da li je tačno da je postao švaler tek u poznim godinama? Neki tvrde da zbog toga vuče nogu...

Moraćete da sačekate da knjiga bude objavljena, pa ćete videti da li je i Drug Pišta jedan od junaka u njoj. Pišta je mitološko biće palanačke tranzicije — tip koji je čitav život proveo na ivici svega: pameti, morala, egzistencije. U mladosti nije bio ni švaler ni bitan — bio je tek još jedan skojevac sa jeftinim cipelama i još jeftinijim snovima. Bio je onaj što prećuti kad treba da se buni, i ogovara kada treba da ćuti. A onda je došlo vreme u kome takvi postaju „ugledni“. Pišta je palanački Don Žuan, koji je svoj ljubavni uspon započeo tek kada su mu i kičma i moral bili savijeni. I da, vuče nogu — ali ne zato što je ranjen u junaštvu, već zato što se uhodavanje u švaleraj u šezdesetim često završava išijasom. No, Pišta u to ne veruje. On misli da je to posledica „previše akcije“. U stvarnosti, to je samo znak da je i degeneracija morala, i degeneracija kičme – krenula iz istog centra: iz nedostatka dostojanstva.

Da zaokružimo priču – čemu sve ovo? Šta je bio Vaš lični impuls da napišete knjigu poput ove?

Da budem iskren, ovo nije knjiga nastala iz besa. Ni iz želje za osvetom. Ovo je knjiga iz nemoći, ali one intelektualne i moralne nemoći da i dalje ćutim. Kada živite u ambijentu gde se gadiluk pretvara u vrlinu, a primitivizam u političku veštinu, jedino što vam preostaje jeste da pišete. Da beležite, da ostavite trag.

Šta biste poručili čitaocu koji se u nekom od likova prepozna?

Ako se prepozna – znači da za njega još ima nade. Najgori su oni koji se ne prepoznaju, a svuda su oko nas. Oni su slika i prilika ćacizma. Ova knjiga je pokušaj da se stvori distanca. Da se pogledamo sa strane i da se zapitamo – u šta smo se to pretvorili?

I za kraj – šta sledi posle Ćacilenda?

Posle Ćacilenda mora doći oporavak. Ova knjiga nije rešenje, ali je dijagnoza. A svaki oporavak počinje tačnom dijagnozom. A kada jednog dana pobedimo — onda ćemo se, možda, prvi put i potpisati imenom i prezimenom.

   Ž.B. "Bezcenzure.info"

Prvog novembra prošle godine Srbija je zavijena u crno, a Novi Sad je postao ranjeni grad. Nadstrešnica na železničkoj stanici pala je kao simbol jedne države koja se srušila sama na sebe. Šesnaest izgubljenih života ostalo je pod betonom nebrige, bahatosti, korupcije i sistemske truleži. Taj dan nije samo tragedija, to je rana koja još krvari. Ali iz te rane, iz tog bola i tuge, izrasla je snaga kakvu Srbija odavno nije videla — snaga studenata. Oni su prvi rekli: dosta! Dosta ćutanja, dosta laži, dosta poniženja. I tada je počelo ono što nijedan režim ne može da zaustavi — buđenje naroda.

Od prvih dana posle tragedije, studenti su stali na čelo kolone dostojanstva. Dok su institucije ćutale, oni su govorili. Dok su mediji lagali, oni su svedočili istinu. Dok su moćnici bežali od odgovornosti, oni su marširali pravo ka istini. Iz dana u dan, iz protesta u protest, iz ulice u ulicu, nicala je nova Srbija.

Blokirali su fakultete, mostove, bulevare. Blokirali su RTS i RTV, javne servise koji odavno više ne služe javnosti (ako su ikada i služili). Pešačili su stotinama kilometara, obilazeći svaki zaseok Srbije. Na svakom koraku dočekivani su kao heroji: narod ih je grlio, monasi su im otvarali manastirske kapije, deca su im mahala zastavama. U tim slikama nije bilo politike, bilo je samo jedinstva. Prvi put posle mnogo godina, Srbija je ličila na narod.

Ta deca su hapšena, gažena i prebijana. Lomili su im vilice. Bacali ih na asfalt, gazili čizmama, ispaljivali zvučne topove kao da su neprijatelji, a ne deca ove zemlje. Ipak, nisu poklekli i nisu odustali. Mnogi od njih su izgubili godinu studija, ali su dobili nešto što se ne meri diplomom — poštovanje i ljubav čitavog naroda. Njihova žrtva postala je svedočanstvo da istina ima cenu, ali i da njihova borba ima smisla. Ono što su oni uradili, nijedna partija nije mogla: spojili su građansko i nacionalno, razum i emociju, zastavu i slobodu. Pokazali su da patriotizam nije mržnja, već ljubav. Da jedno bez drugog — građansko bez nacionalnog, nacionalno bez građanskog — ne može, jer tada gubiš i čoveka i zemlju.

Njihove slike – studenti pravoslavne i muslimanske veroispovesti zagrljeni, studenti iz Novog Pazara dočekivani u manastirima Studenici i Žiči, kolone mladih koje pešače kroz Srbiju – postale su svedočanstvo novog nacionalnog jedinstva i pomirenja. To je ona Srbija koja ujedinjuje, a ne deli; koja poštuje različitosti, i koja ima zajednički san da bude slobodna i pravedna. Režim koji vlada podelama, lažima i strahom, ne zna kako da se izbori sa istinom i hrabrošću. Diktatura Aleksandra Vučića, zasnovana na strahu, pretnjama i lažima, danas je razobličena do gole srži. Studenti su pokazali da car nije samo go, nego i da beži od sopstvenog naroda. Vučić se više ne usuđuje da raspiše izbore čak ni u mesnim zajednicama, jer zna da bi poraz bio neizbežan. Novi Sad je najbolji primer: zakonski rok za raspisivanje izbora u mesnim zajednicama odavno je prošao, ali izbora nema, jer Vučić zna da više nigde ne može da pobedi, ni kupovinom ni ucenama.

Za samo godinu dana, studenti su uspeli ono što su mnogi smatrali nemogućim: vratili su narodu ono što mu je Vučić oduzeo. Vratili su nam zastavu, himnu, ponos i dostojanstvo. Vratili su veru da ova zemlja nije izgubljena. Pokazali su da prava Srbija ne živi u funkcionerskim kabinetima ni u stranačkim prostorijama, niti u Ćacilendu, nego na ulicama — u koracima, u pogledima koji se ne spuštaju pred lažima, pretnjama i nasiljem.

Oni su razobličili Vučića kao lažnog patriotu, čoveka koji je pod maskom „zaštitnika Srba“ predao Kosovo, izdao narod i opljačkao državu. Zaklinjao se u Kosovo, a predao ga Kurtiju. Zaklinjao se u sirotinju, a obogatio tajkune. Njegov „keš-patriotizam“ ogoljen je do srži, jer pred ovom decom, iskrenom, hrabrom i čistom, nema više gde da se sakrije.

Prvi novembar zato nije samo dan tuge i sećanja, već i dan odluke. Dan kada sećanje postaje zavet da se nikada više ne smemo vratiti na staro. Da ćutanje više nije opcija. Da, uz korupciju, i ravnodušnost ubija, a otpor leči. I zato, 1. novembra svi moramo biti u Novom Sadu. Rame uz rame, korak uz korak, srce uz srce. Jer to više nisu samo studentski protesti, to je borba svih nas. Borba za istinu, za pravdu, za dostojanstvo. Za zemlju koju su nam oteli, a koju sada zajedno vraćamo.

Vučić je izgubio, raspisao izbore ili ne. Jer kad vlast više ne sme da pita narod za mišljenje, onda je narod već presudio. On je izgubio, a mi smo dobili ono što nam je najviše nedostajalo: veru da možemo sami, bez vođa i bez gospodara. Zato ćemo 1. novembra u Novom Sadu biti svi — studenti, profesori, radnici, seljaci, roditelji i deca — svi mi koji znamo da je ovo naša poslednja linija odbrane i prva linija slobode. Jer kada narod ustane sa svojom decom, više ga niko nikada ne može oboriti!

   Ž.B. "Bezcenzure.info"

Kraljevo je sinoć ponovo bilo grad svetlosti — i to one koja se ne gasi prekidačem. Na Trgu srpskih ratnika, i pored nestanka struje, održan je skup podrške prosvetarima iz cele Srbije pod sloganom „Prosveta ne ćuti, znanje se brani“. Nestanak električne energije nije iznenadio prisutne. „Desilo se očekivano“, rekao je voditelj, dok su prisutni odgovorili zvižducima i ironičnim aplauzom upućenom režimu. Agregati su uključeni, program nastavljen, a simbolika je postala snažnija nego ikada: u državi koja je u mraku, građani sami donose svetlost slobode.

Skup je imao cilj da podseti da su obrazovanje, dostojanstvo i sloboda mišljenja vrednosti koje se ne prodaju i ne potiskuju, čak ni kad to pokušava režim koji bi da ih ućutka pritiscima, pretnjama i otkazima.

Na skupu su govorili profesori, glumci i intelektualci iz više gradova Srbije, a među njima i profesorka Slavica Filipović, simbol otpora i građanskog dostojanstva, i jedna od tri otpuštene profesorke Gimnazije u Srbobranu. Pored nje, u publici je bila prisutna i njena koleginica Vesna Vrekić, druga od tri „prosvetne ratnice“ kojima su mladi iz SGMS-a dodelili titulu hrabrosti i moralne postojanosti.

A dok su govornici iznosili svoje poruke, na marginama protesta mogla se čuti i gorčina zbog onih koji su u presudnim trenucima „uzdržani“. Jer kad se odlučuje o pravdi i nepravdi, uzdržanost je saučesništvo. Posebna vrsta tih „uzdržanih“ su takozvani „svedoci saradnici“, naročito onaj koji se busa u revolucionarna prsa uzvikujući Marksovu parolu da je „čovek čoveku čovek“. Kada je došao trenutak istine, on nije bio „čovek čoveku“, nego sistemu — od Marksa je ostala samo jareća brada.

Dok su se mnogi povijali, Slavica Filipović je stala uspravno i rekla ono što bi trebalo da odzvanja svakom čoveku koji još veruje da škola nije samo zgrada, nego stub društva.

Prenosimo njen govor u celosti:

„Dobro veče, slobodomisleći građani Kraljeva!

Moje ime je Slavica Filipović, profesorka sam srpskog jezika i književnosti koja je zajedno sa dve svoje koleginice, ovde prisutnom Vesnom Vrekić i Mirjanom Mihajlov, profesorkama matematike i informatike, u julu ove godine dobila OTKAZ. Prve smo u Srbiji nad kojima je, zbog podrške studentskim zahtevima, izvršena OSVETA, iako smo preko dve decenije radile u prosveti na NEODREĐENO.

Škola u kojoj smo radile nalazi se u Srbobranu, u pitanju je Gimnazija i stručna škola „Svetozar Miletić“, a otkaze nam je uručila stranački kadar SNS-a, Jasmina Crveni. Ova žena je dovedena stranačkim putem na mesto direktor-ke pre četiri godine i u trenutku kada nam je davala otkaz nije imala položenu licencu za direktora, koja je obavezna da se polaže posle dve godine.

Od trenutka izbora, nas tri smo jasno izrazile neslaganje što je politika počela da se meša u našu školu, jer smo do tada bili jedini bastion u opštini koji je odolevao SNS-u i bilo kakvom uplivu stranačenja u školu, zbog čega nismo dobijali šansu da otvaramo nova odeljenja niti nam je opština pružala pomoć na bilo koji način.

Kada je direktorka prvi put izabrana, svega tri člana kolektiva su bila za njen dolazak, a prilikom reizbora u maju ove godine, nas osam je bilo protiv – dakle, za četiri godine uspela je da dovuče svoj kadar i da u potpunosti izmeni strukturu škole.

Ovom prilikom želim da istaknem da nova prosveta mora da da mnogo veća ovlašćenja stručnim ljudima, dakle nastavničkom veću, a ne da dozvoli da, kao u našem slučaju, stranački nameštene spremačice i policajci budu članovi školskog odbora koji će samo potvrditi otkaze o kojima se odlučivalo na višem nivou.

Nas tri nismo radile ništa drugačije od svih kolega koje su bile u obustavi. Vesnina ćerka je bila maturantkinja čuvene Jovine gimnazije čiji su maturanti jedni od prvih koji su ušli u blokadu, moj sin je đak Isidorine gimnazije uz koju se nalazi Banovina gde su nemiri bili prisutni na dnevnom nivou, i mi nismo mogle drugačije – zbog osećaja nebezbednosti i podrške studentima, obustavile smo nastavu na sedam nedelja.

Vratile smo se samo zato da naši učenici ne bi ostali neocenjeni, jer smo nas tri jedine obustavile nastavu u opštini Srbobran u kojoj se nalazi pet škola. Svakodnevno smo sa našom parolom „Uspravni uz uspravne“ izlazile u 11.52 i odavale 16-minutni pomen sa još par kolega i učenicima kojih je prvo bilo puno, a zatim, zbog ucena SNS-a, stranački postavljenog domara škole koji nas je fotografisao i to slao u opštinu, bilo sve manje, jer su SNS-ovci išli po kućama i pretili roditeljima te dece da će ostati bez posla.

Imali smo podršku studenata – Samoinicijativne grupe mladih Srbobran, na čijem čelu je bila moja bivša učenica, a sada studentkinja novinarstva, Teodora Momčilović; podršku vašeg Kraljevčanina Zorana Jankovića i grupe ljudi oko njega; podršku lokalnog medija Bezcenzure.info, Novosadske prosvete uz studente, Slobodnog novosadskog univerziteta, kolega sa kičmom iz Srbobrana, Vrbasa, Kule, Crvenke, Novog Sada, kao i medija u čemu je prednjačila divna Ina sa N1.

Često puta su organizovani protesti ispred škole. Na poslednjem protestu na kom je zasedao školski odbor i na kom su otkazi i potvrđeni, ali nisu smeli da nam saopšte ishod zbog broja ljudi koji su došli da nas podrže, bilo je puno pravih ljudi. Ovom prilikom bih se posebno zahvalila Kraljevčanima koji su prevalili ne mali put da nas podrže, Jadranki Brenjo i UZOS-u, Aniti i ostalim kolegama iz Vožda, kao i kolegi Siniši Avramovu iz Bečeja koji je posle nas takođe ostao bez posla.

Tek sad se oporavljam od preživljenog pakla. Ignorisanja, omalovažavanja, toga što su nas dugogodišnje kolege nazivale neradnicima, straha od fizičkog napada... jedina svetla tačka bile su retke kolege – normalci i, naravno, učenici. Sve što nam se desilo je osveta loših đaka.

Ja sam završila Srednju školu prosvetne struke jer sam od malena znala da želim da radim baš sa srednjoškolcima. Ovo je poziv koji se živi. Ja lično sam pregorela. Nikakvi uspesi koje sam donosila tako maloj školi – prva mesta na takmičenjima iz književnosti, besedništva, na literarnim i recitatorskim takmičenjima... državi ništa ne znače.

Ljudi sa licencama, koji su toj deci i psiholozi i pedagozi, često puta zamena za roditelje – izbacuju se iz škola. U škole ulaze osobe bez znanja i zvanja, u najboljem slučaju sa završenim privatnim fakultetima. U mom Novom Sadu najstarija gimnazija, škola od nacionalnog značaja, Jovina, raseljena je u tri škole. Pokušavaju da unište najbolju decu i najbolje profesore. Prosveta je godinama sistematski uništavana i trebaće korenite promene.

Tu smo da pomognemo da do tih korenitih promena dođe, da ukažemo na greške i da pomognemo ovim mladim ljudima u izgradnji nove zemlje u kojoj će institucije raditi svoj posao.

Ovaj posao niko ko ga voli nije radio zbog novca – radio ga je zbog ljubavi i posvećenosti, ali ovaj posao je bio cenjen. Više nije. Ugled prosveti se mora vratiti.

A vratiće se tako što će znanje ponovo biti cenjeno, što deca neće gledati kako nam zemlju vode lažne fakultetlije i doktoranti.

Prosveta je kičma. Ona mora biti uspravna. U prosveti ne bi smeo da radi nijedan čovek koji bar jedan dan nije bio u obustavi i time pokazao svojim đacima primer kako se bori za svoj stav i kako je neophodno kritički misliti.

Ovih dana me drži solidarnost kolega širom Srbije, reči podrške, reči da sam ja njihov uzor. Ja sam svoju misiju završila. A ona je bila – BITI ČOVEK.

I kada me pitaju – da, ja bih sve ponovo isto. Jer drugačije bih išla protiv sebe i svojih moralnih načela. Ne bih mogla da osećam stid pred decom koju sam rodila i pred 24 generacije mojih učenika.

Kraljevo, ima nas. Hvala vam na dobrodošlici, kraljevski grade na tri reke, potomče Stefana Prvovenčanog, prvog srpskog ovenčanog kralja. Žiča vama šapuće vekovne mudrosti, kao nama fruškogorski manastiri sa Dositejevim Hopovom.

Dositej Obradović je bio prvi srpski ministar prosvete i autor himne „Vostani, Serbie“. Zaista, ustala je Srbija, probudila se posle dugog sna. Prosveta ne ćuti, znanje se brani!

Mi smo dužni da pratimo Dositejeve prosvetiteljske ideje i da ne izdajemo korene jer smo pametna, obrazovana, dobra, lepa Srbija.

Često mi kažu da sam idealista i da lepota i dobrota ne mogu spasiti svet. Ali će zato Srbiju spasiti mladost i normalnost, povratak na korene, na vrednosti, čojstvo i junaštvo naših slavnih predaka.

Verujem u njih. A ne možete biti gubitnici kada verujete u budućnost. Obrazovan čovek je onaj koji ima obraz.

Živeli, obrazovani ljudi! “

Na kraju večeri, dok su agregati i dalje brujali, a ljudi se razilazili u mrak, osećao se miris prkosa.   Jer Kraljevo je pokazalo ono što režim ali i oni latentni ćaciji još moraju da nauče: da se dostojanstvo ne gasi prekidačem i da je sramota biti„uzdržan“, kada se brani obraz.

„Prosveta ne ćuti“ više nije samo naziv skupa — to je zavet.

   Ž.B. "Bezcenzure.info"

U Srbiji, zemlji beskrajnih mogućnosti, nikad se ne zna — danas si predsednik školskog odbora i profesor u školi, sutra direktor centra za socijalni rad, a prekosutra možda ministar za energetiku! Sve zavisi od jedne sitnice: članske karte SNS-a. Diploma? To se rešava u hodu: preko vikenda BK, u ponedeljak master, u utorak — direktorska fotelja! Posebna draž je u tome što se više ne zna gde počinje prosveta, a gde socijalni rad. Sve se nekako stopilo u jedno, partijsko „opšte dobro“! Neko donese odluku o otkazima, a nekoliko meseci kasnije — hop! — nova funkcija, nova vrata, novi pečat, nova plata! Kadrovska politika naprednjaka više liči na lutriju nego na sistem, samo što u toj lutriji svi dobijaju. Naravno, ako imaju srećan broj u partijskom spisku. Pa tako spremačica vrlo lako može da se pretvori u prosvetnog radnika, domar u profesora, a jučerašnja maturantkinja počne da predaje onima koji su donedavno sedeli pored nje u klupi — direktno iz školske klupe u zbornicu, bez suvišnih komplikacija. Uostalom, čemu iskustvo kad postoji „napredna praksa“? Napred(nj)ak, kažu, nema granica. I sve to funkcioniše besprekorno u državi u kojoj je stranačka lojalnost jedini kriterijum, a logika je suvišna. A možda i nismo dovoljno zahvalni. Možda bi, zapravo, trebalo da predložimo da svi koji su učestvovali u partijskom „napretku“ dobiju svoju šansu. Ako već spremačica ima iskustva u prosveti i član je školskog odbora, zašto ne bi postala razredni starešina, ili školski psiholog? Ako je domar sposoban da zameni sijalicu, možda može i da predaje fiziku? Ipak je to sve energija, zar ne? Kod nas je sve moguće — osim da stručnost i poštenje budu uslov za napredovanje. U svemu tome, na njihovu žalost, nepravedno bivaju zapostavljeni oni „neutralni“, takozvani „svedoci saradnici“, oni koji su nekako tiho (ali snažno) postali „drugovi članovi biblioteke“. Ne prođu ni oni baš bez ikakve nagrade, norma im kanda raste, ali samo jednokratno — od avgusta do avgusta. Nikako da padne nekakvo dugoročno rešenje, nešto što bi im dalo prostora da se i oni razmahnu i zasijaju punim sjajem, u skladu sa svojim čvrstim revolucionarnim stavovima. Ipak, nastaviće da se dokazuju dok i to rešenje konačno padne. Ako procene da je oportuno, odspavaće nekoliko nedelja u Ćacilendu, među „studentima koji žele da uče“, sve uzvikujući Lenjinovu parolu „učiti, učiti, i samo učiti“, a zapravo se vodeći načelom „sve za normu — za normu sve“!

Ali, da se mi ne zavaravamo, kome još trebaju stručni i sposobni? Ko je još lud da uči i upisuje prave fakultete, pored SNS Akademije mladih lidera? Na tom čarobnom mestu se odjednom nauči sve: od menadžmenta i socijalnog rada, do pedagogije i politike. Jer, kao što bi rekli naši kadrovski genijalci: „ko zna — zna, a ko je član — zna bolje.“ Svakako, ova zemlja više ne liči na državu, već na igricu: ko pre stisne dugme „članstvo“, otključava sledeći nivo karijere. I tako unedogled, dok se isti ljudi vrte na ringišpilu funkcija, od škole do centra za socijalni rad, od centra do opštine, pa nazad, sve dok im se ne zavrti u glavi od sopstvenog napretka. I možda je to pravi smisao rotiranja funkcija — da se svima zavrti, da se niko ne pita kako, zašto i po kom kriterijumu. Jer kad se dovoljno brzo vrtiš, ne vidiš više ništa — ni zakon, ni moral, ni sramotu.

Ali nema veze, bitno je da se vrti!

   Ž.B. "Bezcenzure.info"

Aleksandar Vučić je godinama prodavao bajku da Srbija može da igra na sve strane, da balansira između Rusije, Amerike, Kine, EU i NATO-a, da vodi spoljnu politiku „dobro jutro čaršijo na sve četiri strane“. I šta smo dobili? Sankcije NIS-u od 1. oktobra, udarac u srce naše energetike, poskupljenje goriva i scenario koji miriše na redove, nestašice i benzin iz flaša od dva litra. Najavljivao je da ide u Ameriku da se izbori za smanjenje carina od 35%, a vratio se sa sankcijama. To nije diplomatija, to je šamarčina koja nas vraća trideset godina unazad.

U Njujorku je doživeo istorijsku bruku: govor u praznoj sali UN. Umesto da stane iza svoje zemlje, žalio se na sopstveni narod, pljuvao građane Srbije pred svetom. Nikada nijedan predsednik nije napravio takvu sramotu. Sala prazna, svet nezainteresovan, a Vučić kao da drži miting sam sebi. Samo što ni tabloidi nisu mogli da sakriju da niko ozbiljan nije došao da ga sluša. Aplaudirali su mu, i to energično, samo Šutanovac (onaj isti „žuti ološ“ koji je kao opozicionar pljuvan i vređan, da bi kasnije „preleteo“ i dobio ambasadorsku funkciju u SAD), Marko Đurić i Suzana Vasiljević. Isto je i sa njegovim „velikim sastankom“ sa Markom Rubiom. Vučić se hvali „prijateljskim razgovorom“, a rezultat – katastrofa! Umesto smanjenih carina, Srbija dobija sankcije koje pogađaju NIS i direktno udaraju po džepu građana. Dakle, išao da popravi, a vratio se ponižen. Toliko o genijalnoj diplomatiji.

 U tom kontekstu ne treba da zaboravimo ni njegov pokušaj da se pod lažnim imenom umuva na donorsku večeru na Trampovom imanju na Floridi. Skandal za skandalom. Simbol čitave politike: blefiranje, lažno predstavljanje i poniženje. Kad si niko i ništa, onda ti ni vrata ne otvore, pa makar bio i predsednik Srbije. Tako je bilo i sada u Njujorku – dok su svetski lideri bili kod Trampa na ručku (čak je i lažna država Kosovo imala predstavnika), Vučić je, u skladu sa svojom ćaci diplomatijom, sedeo na hodniku i jeo sendvič: po ko zna koji put marginalizovan i izopšten iz visokog društva. Nakon te sramote, pokušao je spinovanjem da stvori iluziju da je imao veoma značajan susret sa Netanjahuom, iako je jasno da je izraelski premijer, zbog svoje ozloglašenosti u svetu, već izgubio politički kredibilitet. Ali to Vučića ne zaustavlja. Netanjahu, danas prepoznat kao simbol političke represije i desničarskog radikalizma, postao je Vučićeva nova politička karta iako taj susret neće doneti ništa korisno za Srbiju. Sam Vučić se neprestano petlja i pokušava da narodu prodaje lažnu sliku o svojoj snazi i „patriotizmu“, dok iza kulisa neprestano sprovodi politiku koja je protiv interesa običnog građanina Srbije.

Posebna priča je oružje. Vučić se hvali da je jedini u Evropi koji prodaje oružje Izraelu, šalje municiju Ukrajini, a istovremeno se zaklinje u „bratske odnose“ sa Rusijom. Dakle, vara sve i svakoga, a na kraju svi okreću leđa. Rezultat? Sankcije, izolacija i poniženje. Sve to se događa dok se Srbija sve više vezuje za Kinu – ili, tačnije, dok se pretvara da jeste „nezavisna“, a u praksi prihvata aranžmane bez jasne transparentnosti. Krediti, infrastrukturni ugovori iza zatvorenih vrata i predaja rudnih bogatstava: prema brojnim izveštajima Kinezi iznose tone zlata iz Srbije svakog meseca. Krediti se uzimaju pod uslovima koji stavljaju buduće generacije u dužničko ropstvo, a transparentnosti nema – samo Bog i Vučić znaju koliko smo dužni Kini. Za one malo upućenije, sankcije NIS-u su i posledica bliskosti Srbije i Kine, dakle još jedan od razloga fijaska Vučićeve ćaci diplomatije. Ekonomske posledice sankcija NIS-u su jasne i brutalne: kratkoročno – potresi u snabdevanju, rast cena goriva, udar na transport i poljoprivredu; srednjoročno – pritisak na budžet ako država odluči da „spasi“ kompaniju; dugoročno – restrukturiranje energetskog lanca i povećan trošak za privredu. Sve to dok narod oseća rast cena u kešu, a ne u statistikama.

Vučićevo ponašanje kod kuće ne zaostaje za njegovim spoljnim fijaskom. Parada koja je najavljivana kao „događaj godine“ takođe se pretvorila u debakl: bila je otvorena samo za ćacije, a policija je sprečavala studente i građane da prisustvuju defileu srpske vojske. Na toj paradi je trobojka postala petobojka, simbolički ukazujući na sve što je Vučić učinio da ukine srpsku tradiciju i istoriju, i ukalja državne simbole. Dok Vučić razglaba o miru, dijalogu i pluralizmu, unutar zemlje i dalje se primenjuje sistem nasilja i represije. Građani se suočavaju sa diktaturom gde svaki kritički glas dolazi pod udar sile. Milan Radoičić, čovek koji je simbol Vučićeve politike na Kosovu, teroriše građane Kosjerića, studentima se produžava pritvor i proširuju optužnice.

Od privatizovane vojne parade do sankcija NIS-u i potencijalnog sloma privrede i energetike, Vučićeva politika je postala ekonomski destruktivna i politički apsurdna. Srbija je, zbog njegovih grešaka, na putu ka novim devedesetim, sa strašnim posledicama po svakog građanina. Svet se okrenuo protiv njega, a Vučić je postao sam sebi najopasniji neprijatelj. Već viđeno. Sve njegove politike završavaju se na isti način: ratovi, sankcije, nestašice. On Srbiju gura u nove devedesete, samo sa jednom razlikom – sada uz potpunu medijsku kontrolu, batinaše i strahovladu. Kad se pogledaju prazne stolice u UN, sankcije koje stupaju na snagu, krediti koje niko ne zna kako ćemo vraćati i narod koji živi u strahu, jasno je da Vučić nije lider, već grobar sopstvene države. On je hteo da bude igrač, a postao je klovn. Srbija plaća cenu njegovog ludila.

Jedino što mu još preostaje je da zapali fitilj i gleda kako Srbija gori.

   Ž.B. "Bezcenzure.info"