Lustracija nije osveta. Ona nije lov na veštice, a nije ni puka promena na vrhu dok sve drugo ostaje isto. Lustracija je društveni mehanizam koji omogućava da se jedan poredak, zasnovan na bezakonju i zloupotrebama, zameni pravednijim i funkcionalnijim sistemom. To je proces kroz koji se razdvaja odgovornost od neodgovornosti, moral od nemorala, zakonitost od bezakonja. Ukratko – lustracija je lek. Gorak, ali efikasan. Ona mora da se dogodi jer Srbobran, ali i čitava Srbija, ne mogu krenuti napred ako se ne preseku veze sa onima koji su zloupotrebom vlasti, položaja ili partijskog pečata obesmišljavali institucije i ponižavali građane. Lustracija znači uklanjanje iz javnog života, politike i javnog sektora, onih koji su služili partiji, a ne državi i narodu; onih koji su otimali radna mesta i onemogućavali ljudima da rade jer nisu bili „njihovi“; onih koji su trgovali glasovima, učestvovali u “seobama birača”, pritiskali građane, pisali gadosti sakriveni iza lažnih profila na društvenim mrežama, i živeli na račun privilegija umesto rada. To je osnov, a lista razloga se proteže duboko – od bahatosti do sitnih podlosti koje su u zbiru gušile slobodu i građanska prava svakog pojedinca koji nije bio deo koruptivnog sistema koji je državu podredio partiji.

Način na koji će se sprovoditi lustracija nije nikakva misterija. Postojaće jasni kriterijumi i procedura po kojoj će pojedinci biti lustrirani, u skladu sa stepenom odgovornosti i posledicama koje su njihova nepočinstva prouzrokovala. Oni koji su počinili najteže oblike zloupotreba biće trajno isključeni iz javnog života, a oni koji su manji prestupnici, “sitne ribe”, dobiće vremenski period zabrane bavljenja javnim poslovima i politikom. I to ne kao kaznu u klasičnom smislu, već kao svojevrsni period rehabilitacije. Taj period biće prilika da nauče da se i te kako može živeti i raditi pošteno, bez partijskog štita i privilegija. Neki od njih, nakon što pokažu da su naučili lekciju, moći će da se vrate u javni život – ali kao poučeni građani, promenjeni iznutra, bez mogućnosti da ponove stare obrasce ponašanja.

Oni koji će biti lustrirani treba da razumeju da to nije kraj sveta. Naprotiv, kada budu lustrirani, uvideće da je to najbolja stvar koja im se mogla dogoditi, jer društvo koje se menja pruža šansu i njima da se promene. Ako su dosad živeli u uverenju da im stranka rešava sve, od radnog mesta do ugleda u društvu, sada će imati priliku da vide kako izgleda život zasnovan na ličnom trudu i odgovornosti, i kako je lepo spavati snom pravednika kada niste nikome dužni – pogotovo ne stranci. Dakle, lustracija nije samo za dobrobit građana koje su godinama pritiskali, već i za njih same.

Zato lustracija nije strašna. Ona je lekovita. Ona je oslobađajuća. Ona je jedini način da društvo raskrsti s bolesnim obrascima prošlosti i da krene napred. A oni koji će biti lustrirani, umesto da strahuju, neka budu spokojni – jer će ih taj proces naterati da konačno postanu građani, a ne podanici i partijski robovi. I to će, verovali oni ili ne, biti i za njihovo dobro.

P.S.

Portal Bezcenzure.info nastavlja da beleži bezakonje i nepravdu, kao i predloge građana za proces lustracije. Zato pozivamo sve vas da nam šaljete svoja svedočenja, dokumenta i imena onih za koje smatrate da treba da budu obuhvaćeni lustracijom. Vaše priče su ključne da se proces sprovede temeljno i pravedno. Samo tako možemo osigurati da Srbobran i Srbija uđu u novo doba – doba odgovornosti, pravde i obnove. Pišite nam na neku od sledećih mejl adresa: Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli. ili Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.

   Ž.B. "Bezcenzure.info"     

U Srbiji više nije pitanje da li će se dogoditi promena vlasti, već kada. Vučićeva era se bliži kraju, a sa njom i sistem koji je zarobio institucije, pretvorio ih u instrument stranke i obesmislio svaki zakon i svaku moralnu normu. U skladu sa tim, studentski plenumi trenutno su u procesu izrade dokumenta o lustraciji, koja bi trebalo kao uragan da očisti sav mulj koji se nataložio u svim sferama društva. Srbobran, kao i mnoge druge opštine, godinama je bio ogledalo tog sistema: mesto u kojem stranka nije bila samo politički akter, već filter kroz koji se odlučivalo o svemu – o radnom mestu, o karijeri, o budućnosti porodica. Zato uragan lustracije, koji najavljuju studenti po promeni vlasti, mora doći kao moralna i politička nužnost. To je odgovor na pitanje kako povratiti poverenje građana u institucije i kako ponovo izgraditi zajednicu u kojoj zakon znači više od partijskog pečata. Šta uopšte znači lustracija? Stručno gledano, lustracija je pravni i politički mehanizam kojim se, nakon promene vlasti, iz javnog života uklanjaju lica koja su zloupotrebljavala položaj ili bila deo represivnog ili korumpiranog sistema. Reč potiče iz latinskog lustratio, što je označavalo obred pročišćenja, a u savremenom političkom jeziku znači: pročišćenje institucija i društva. Lustracija nije isto što i krivična odgovornost: ona čak ne mora da dokaže krivično delo, već političku i moralnu nepodobnost da neko i dalje odlučuje o životima građana. Istorijski gledano, primenjivana je u istočnoj Evropi posle pada komunizma, kada su bivši saradnici tajnih službi i kompromitovani partijski funkcioneri sklanjani sa javnih funkcija. Njena svrha je jasna – zaštita demokratije, vraćanje poverenja u institucije i uspostavljanje pravila da javni poslovi više nikada ne smeju biti utočište za zloupotrebe i partijsku lojalnost. Ukratko, lustracija je institucionalni reset društva.
Ko će se prvi naći na udaru lustracije? U prvom planu lustracije moraće da se nađu funkcioneri. Oni koji su godinama, svesno i sistematski, koristili položaje da grade mrežu poslušnika. Oni koji su javne resurse pretvarali u privatne kase, koji su zapošljavali podobne, a ponižavali i izbacivali one koji nisu spremni na stranačku poslušnost. Bilo je onih koji su donosili odluke ne da unaprede zajednicu, već da nagrade svoje bliske i kazne neistomišljenike. Onima koji su smeli da se suprotstave stranci zatvarana su vrata zapošljavanja, uskraćivane su im mogućnosti da učestvuju u javnim projektima, premeštani su na manje plaćena mesta ili ih prosto nigde nije bilo. Funkcioneri su godinama koristili položaj za stranačke poslove – umesto da rešavaju probleme građana, oni su obilazili mesne odbore, pravili spiskove glasova, slali poruke lojalnosti predsedniku i pritiskali nepodobne. Bilo je i onih koji su aktivno učestvovali u kupovini glasova, u manipulisanju biračima, u pretvaranju izbora u farsu. Za sve njih lustracija će značiti kraj privilegija i suočavanje sa posledicama.
Ali uragan lustracije neće stati samo na vrhu. Po dubini, obuhvatiće i one koji su možda formalno imali manje funkcije, ali su svojim delima jednako kvarili sistem. To su oni koji su pristajali da za partiju popunjavaju liste podrške, da botuju na internetu, da glume birače, da vrše kupovinu glasova. To su oni koji su sedeli u komisijama i odborima, zatvarali oči pred nepravilnostima, podizali ruku da glasaju za nezakonite odluke i potpisivali ih. Oni koji su šefovima donosili informacije o kolegama, koji su ucene i pritiske sprovodili u delo na terenu – oni koju su radno vreme, umesto na poslu, provodili za stranačkim štandom ili obilazeći birače i podmićujući ih jeftinim paketima namirnica. Sitne ribe su možda male, ali njihov broj i njihova uloga učinili su da partijski sistem funkcioniše kao podmazana mašina. I oni će morati da snose odgovornost – jer nema ozbiljne promene bez odgovornosti na svim nivoima. Lustracija u Srbobranu moraće da obuhvati širok spektar zloupotreba, jer su one postale svakodnevica: nezakonita zapošljavanja i imenovanja, otimačina radnih mesta, stranačke aktivnosti u radno vreme, kupovina i krađa glasova, onemogućavanje zapošljavanja nepodobnih, favorizovanje podobnih i kazna za neistomišljenike. Javne nabavke, projekti i budžeti – sve se krojilo prema partijskim interesima. Sve ovo mora biti zabeleženo, analizirano i procesuirano. Spisak lustracije već postoji – vođen je precizno i obuhvata sve zloupotrebe koje su se godinama gurale pod tepih. Za razliku od prošlih pokušaja da se stvari promene polovično, studentski uragan ne prašta. On ne zaobilazi, ne zaboravlja, ne ostavlja prostor za “dogovor”. On čupa korov iz korena i razbija mreže privilegija koje su ugušile normalan život u Srbiji, i u Srbobranu. Građani moraju da znaju: lustracija nije osveta, ona je pravda. Nije uništenje, ona je obnova. To je čin koji vraća poverenje u institucije i jasno pokazuje da nema više zaštićenih i nedodirljivih. Kada uragan prođe, Srbobran mora postati drugačiji. Javne funkcije moraju ponovo značiti stručnost i zakonitost. Zapošljavanje mora da zavisi od kvalifikacija i rada, a ne od partijskih knjižica. Javne odluke moraju da se donose u interesu zajednice, a ne u interesu partije. Oni koji su godinama mislili da su iznad zakona moraće shvatiti da je njihovo vreme prošlo. Sitne ribe i velike ribe, funkcioneri i aparatčici, svi moraju osetiti silinu lustracije. Srbobran će posle toga imati priliku da ponovo izgradi poverenje, da pokaže da može biti mesto u kojem zakon i pravda imaju prednost nad partijom i moći. Uragan lustracije dolazi. Spisak je već tu. Vreme privilegija i zloupotreba se završava. Uskoro, Srbobran će ući u novo doba – doba pravde, odgovornosti i obnove.
Portal Bezcenzure.info nastao je upravo iz potrebe da se zabeleže bezakonje, zloupotrebe i sva nepočinstva koja su u prethodnim godinama postala pravilo, a ne izuzetak. O svemu tome smo pisali i sve smo arhivirali kako ništa ne bi bilo zaboravljeno. Zato i izlazimo sa ovim predlogom lustracije, a građane pozivamo da nam se slobodno jave i informišu nas o slučajevima zloupotreba, kao i imena onih za koje smatraju da zaslužuju da budu deo ovog procesa. Svi predloženi kandidati su podkrepljeni sa bogatom dokumentacijom i smatramo da bi objavljivanje iste zauzelo previše prostora u ovom tekstu. Kompletna dokumentacija i dokazni materijal za obrazloženje naših predloga za lustraciju biće dostavljena u najkraćem roku studentskoj bazi podataka. Ovo je naš predlog onih ljudi koji bi trebalo da prvi u Srbobranu budu lustrirani:
1. Radivoj Debeljački
2. Radivoj Paroški
3. Todor Šimpraga
4. Miloš Jovanović
5. Julija Popić
6. Biljana Bajić
7. Jasmina Crveni
8. Ljiljana Belić
9. Smilja Sekulić
10. dr Ilija Gazepov
11. Milena Alargić
12. Milica Zarić
13. Vladimir Šarčev
14. Mihajlo Reljić
15. Neško Čestić
16. Željko Popić
17. Aleksandar Ristić
18. Vlastimir Kladar
19. Ružica Milić
20. Sonja Stojnović
21. Savka Lazić
22. Dejan Korceba
23. Dina Ćorić
24. Bojana Nićin
25. Milosava Aleksić
26. Aleksandra Paunović
27. Željko Plazačić
28. Ljiljana Plazačić
29. Milica Karan
30. Milena Karan
31. Slađana Kovačević
32. Branka Stanaćev
33. Emil Pivnički
34. Ina Kosanić
35. Vidosava Sjekloća
36. Andreja Popović
37. Julkica Popović
38. Dušan Popović
39. Miroslav Reljić
40. Slobodan Subić
41. Slavoljub Tešanović
42. Marina Žikić
43. Milan Gluščević
44. Tatjana Debeljački
45. Jovan Andrić
46. Dejan Andrić
47. Nina Vulić
48. Olivera Savićević
49. Lidija Petrović
50. Vesna Popić
51. Tatjana Miković
52. Melita Molnar
53. Nemanja Matić
54. Biljana Andrić
55. Radinka Nićin
56. Ružica Mićić
57. Jelena Popović
58. Jelena Konatar
59. Mirjana Vujić
60. Dragana Nikić
61. Mirjana Šobot Pavkov
62. Marina Čalenić
63. Marina Pulai
64. Marija Komaromi
65. Nataša Nikolić
66. Nataša Zekić
67. Ljubica Alargić
68. Jelena Mačković
69. Daca Rafajlović
70. Verica Piroški
71. Mirjana Vujić
72. Sandra Janjanin
73. Suzana Živković
74. Slavica Ćosić
75. Saška Piontek
76. Dragana Nikić
77. Dragana Radović
78. Sanja Todorović
79. Emilija Milosavljević

   Ž.B. "Bezcenzure.info"

Srbobran je dugo ćutao. Ćutao pred nepravdom, pred bahatošću, pred strahom koji se uvukao u svaku ulicu i svaku kuću. Bio je grad zatvorenih usta i spuštenih pogleda. A onda su došli oni – Samoinicijativna grupa mladih Srbobran. Bez moći i privilegija, naoružani samo istinom, hrabrošću i verom. U skladu sa njihovim sloganom „Srbobran se budi“, taj dolazak zaista je bio poput buđenja, kao zvono slobode koje se najzad oglasilo u mestu koje je predugo tonulo u tišinu.

A Srbobran je dugo, predugo, bio mesto tišine. Grad u kojem se ćutalo, u kojem se trpelo, u kojem je strah bio najverniji saveznik vlasti. A onda je, jednog hladnog januarskog dana, nešto puklo. Tog 18. januara nekoliko stotina ljudi izašlo je na ulicu. Nije to bio samo protest, to je bio prvi znak da se strah topi, da Srbobran podiže glas. Samoinicijativna grupa mladih Srbobrana bila je pokretač tog trenutka, kapisla koja je oslobodila nakupljenu energiju, pokazala da zajednica ima snagu i poručila – NEĆETE NAS GAZITI!

Samo 14 dana kasnije, desilo se nešto što će ući u istoriju mesta. Više od dve hiljade ljudi, uz desetine traktora, ispunilo je ulice Srbobrana. Bio je to najveći skup ikada održan u ovom mestu, slika koja se retko viđa i u mnogo većim gradovima. Tada se prvi put rodila nezaboravna scena koja će krasiti sve naredne skupove u Srbobranu – studenti i paori zajedno. Budućnost i hranitelji, knjiga i plug, ruka uz ruku – sinergija kakva se retko viđa . Srbija je gledala kako studenti dižu glas, jer su to činili u celoj zemlji, ali ovakav prizor, gotovo poetski, postojao je samo u Srbobranu.

Od tada, ništa više nije bilo isto. Srbobran se pretvorio u mesto susreta i solidarnosti. Dolazili su ljudi iz Bečeja, Vrbasa, Novog Sada, pa čak i iz Beograda. Posebno se pamti trenutak kada su Srbobran posetili studenti koji su pešačili za Beograd. Oni su ovde našli ne samo prenoćište, već i saborce i prijatelje, jer su im se pridružili studenti iz Srbobrana i sa njima nastavili put, pešačeći do prestonice. Taj prizor – mladi (i poneki stariji) u hodu za pravdu, oslonjeni jedni na druge, bio je dokaz da se Srbobran vratio na mapu dostojanstva.

Nisu stali ni tu. Kada je bilo potrebno, stali su u odbranu profesorica Gimnazije u Srbobranu koje su ostale bez posla zbog podrške studentima. To je bila nova lekcija – SGMS ne brani svoje interese, već svakog obespravljenog čoveka. Njihova borba postala je borba za dostojanstvo svih, a njihova ruka pružena onima koji trpe nepravdu postala je simbol zajednice koja se zahvaljujući njima probudila.

Sve vreme, suočavali su se sa pretnjama (javnim i tajnim, verbalnim i fizičkim), uvredama i lažima. Targetirani su sa lažnih profila, napadani vulgarnim i odvratnim izmišljotinama, a bilo je i pokušaja fizičkog zastrašivanja i napada na njihove porodice. Ali, oni nisu uzvraćali mržnjom. Njihov odgovor bio je mir, dostojanstvo, hrabrost i istrajnost. Time su svojim sugrađanima dali ono što je najvažnije – primer. Primer da se strah može pobediti, da se nepravda može zaustaviti, da se dostojanstvo može vratiti.  FOTO: Marko Šijačić

Ono što ovu grupu izdvaja jeste zrelost, mudrost i neiskvarenost. Njihova mladost nije samo energija i bunt, već sposobnost da prepoznaju nepravdu, da organizuju zajednicu i da sa strateškom, jasnom vizijom, grade bolje društvo za sve. Svaka njihova šetnja, svaka akcija, svaka podrška – ostavlja trag i pokazuje da se promene ne dešavaju same, već kroz rad, solidarnost i doslednost. I u teškim situacijama reagovali su jasno i principijelno, uključujući i saopštenje u slučaju napada na akademika Šetrajčića, pokazujući da poštenje, hrabrost i integritet nisu prazne reči, već principi kojima se zaista iskreno rukovode u svim svojim akcijama.

Rezultat svega toga je opipljiv. Srbobran, koji je godinama bio jedno od najsnažnijih uporišta SNS-a, danas diše drugačije. Mnogi građani, do juče apatični i zastrašeni, upravo zahvaljujući toj mladosti – gledaju na Srbobran drugim očima. Strah je konačno promenio stranu. Doskoro moćan i silan u svojoj bahatosti, opštinski odbor SNS-a sada se ponaša kao grogirani bokser – nesiguran, poljuljan i uplašen, bez snage da ikada više povrati poverenje građana. A sve to zahvaljujući mladima – jednoj generaciji koja je odlučila da ne ćuti!

Od 18. januara do danas, u ovom mestu desile su se najveće građanske mobilizacije u srbobranskoj istoriji. Desile su se slike koje će ostati zauvek – paori, studenti, đaci i građani zajedno na ulici – mladi koji hrabro staju u odbranu svojih sugrađana, solidarnost koja prelazi granice mesta. Ova deca ispisala su istoriju, i desilo se ono što je Srbobranu bilo najpotrebnije – vera da se može (i mora) živeti bez straha!FOTO: Marko Šijačić

I zato će se ovi meseci pamtiti kao najlepša slika Srbobrana – kao vreme u kojem su najmlađi među nama vratili građanima hrabrost i dostojanstvo. Kao vreme u kojem su studenti i paori napisali najlepšu stranicu zajedničkog života. Kao vreme u kojem je Srbobran podigao glavu. To je delo jedne divne, hrabre mladosti – mladosti koja je u tišini jednog malog mesta vratila ljudima nadu i ponos!

   Ž.B. "Bezcenzure.info"

Nakon teksta o Mileni Karan, licu sa tjeralice hrvatskog MUP-a koja je zaposlena u Opštinskom pravobranilaštvu u Srbobranu, naša redakcija primila je veliki broj poruka čitalaca koji su nas podsetili na ne tako davnu objavu na Fejsbuk profilu Julije Popić, pravobranioca Opštine Srbobran. Ko je Julija Popić? Kada na Gugl pretraživaču ukucate njeno ime, pojavljuje se ogroman broj javno dostupne dokumentacije o višedecenijskoj karijeri gospođe Popić. Iako je u javnosti poznata kao opštinski pravobranilac u Srbobranu, dokumenti i raniji izveštaji pokazuju da njen karijerni put ima znatno šire i kontroverznije implikacije. Pre nego što je postala funkcioner u Opštini Srbobran, Popić je bila načelnica Odeljenja za urbanizam u opštini Bečej i predsednica Komisije za izradu Programa o korišćenju državne zemlje. Upravo taj trenutak predstavlja raskrsnicu koja otvara ozbiljna pitanja o sukobu  interesa.

Prema istraživanju lista Danas, Okružni sud u Novom Sadu je 2008. potvrdio da je PIK Bečej bespravno koristio 1.244 hektara državne zemlje u ataru opštine Srbobran. Velikim zalaganjem tadašnjeg predsednika opštine Srbobran Branka Gajina, nakon 40 godina ovih 1244 hektara je vraćeno u vlasništvo opštine Srbobran. Istovremeno, u krivičnoj prijavi koju su zakupci zemljišta podneli Specijalnom tužilaštvu u Novom Sadu, navodi se da su odgovorni ljudi u PIK Bečeju, zajedno sa tadašnjim predsednikom opštine Bečej Dušanom Jovanovićem, manipulisali programima korišćenja zemljišta kako bi kombinat zadržao čak 11.000 hektara državne zemlje, plaćajući svega 8.000 dinara po hektaru. Prijava dalje navodi da je Julija Popić, neposredno nakon što Program o korišćenju državne zemlje nije usvojen, prešla da radi upravo u PIK Bečej – i to kao direktorka Sektora za imovinske poslove. Sve to događa se dok Julija Popić prelazi neometano sa jedne funkcije na drugu, dok se budžet prazni, a zemljište koje pripada građanima koristi privatna firma. Time se stvorila jasna sumnja da je učestvovala u kreiranju institucionalnog vakuuma od kog je korist imala privatna firma, a štetu – država i građani. Uvid u budžetske dokumente opštine Bečej pokazuje da su prihodi od zakupa zemljišta i naknada za korišćenje poljoprivrednog zemljišta bili značajna stavka u lokalnim finansijama. Ipak, upoređujući ih sa realnim tržišnim vrednostima, otvara se pitanje da li je sistematski pravljen prostor za ogromne razlike. Upravo tu se postavlja i pitanje Popićkine uloge u kreiranju pravnih okvira za radnje kojima je oštećen opštinski budžet. Prema proračunima, država je bila uskraćena za najmanje 2,2 miliona evra godišnje. Kritična pitanja koja se u ovom slučaju javljaju su sledeća:

Da li je prelazak Popić u PIK Bečej bio obična profesionalna odluka ili nagrada za institucionalne poteze koji su pogodovali privatnom gigantu?

Koliko je dugo PIK Bečej imao koristi od spornog zemljišta i da li je ikada obeštećena država?

Zašto nadležne institucije nisu razjasnile ulogu Popić u ovom lancu događaja?

PIK Bečej se u to vreme pretvara u hroničnog dužnika. Uzima u arendu oko 5.000 hektara državne zemlje, ali arendu ne plaća. Dug prema državi dostiže 70 miliona dinara. Poreska uprava pokušava prinudnu naplatu i stavlja na licitaciju 8 kombajna i jedan traktor. Aukcije propadaju, mašine završavaju ili kao sekundarne sirovine ili u vlasništvu države po simboličnoj ceni. Sve to dešavalo se u vreme kada je Julija Popić bila zaposlena u PIK-u, a istovremeno se nalazila na čelu opštinske komisije koja je izrađivala program za davanje u zakup državnog zemljišta, što je po našem mišljenju klasičan primer sukoba interesa. Ono što je takođe vrlo simptomatično je da je Popić u to vreme bila članica (tada) vladajuće Demokratske stranke!

Uloga Julije Popić u svim ovim procesima pokazuje sistemsku sliku: ljudi koji se kroz partijske veze rotiraju sa funkcija u opštini na funkcije u državnim i paradržavnim firmama, ostavljajući za sobom dugove, afere i gubitke, a zatim se vraćaju u javne institucije bez ikakve odgovornosti. Ako se sabere sve – bespravno korišćena zemlja, neplaćena arenda, propale aukcije, raspad „8. oktobra“, gubici za državu i uvrede građanima – teško je govoriti o slučajnosti. U pitanju je obrazac, a Julija Popić je samo jedan od primera kako taj obrazac funkcioniše.   FOTO : Bečejski mozaik 

Samo nekoliko godina kasnije, Julija Popić se pojavljuje u još jednom kriznom scenariju: bečejskoj fabrici nameštaja „8. oktobar“, koja je dovedena do propasti. Kao članica Upravnog odbora, zajedno sa drugim kadrovima PIK-a Bečej, podnela je ostavku u trenutku kada je fabrika ostala bez kompletnog rukovodstva. 

Radnici su tada ostali bez plata, staža i osiguranja, dok su mašine fabrike završavale na otpadima ili bile rasprodavane po bagatelnim cenama. Predstavnici sindikata su otvoreno postavljali pitanje o tome ko se to „igra sa njihovim sudbinama i egzistencijom“, a Popić je, sa ostatkom rukovodstva, jednostavno napustila brod koji tone. Umesto razvoja, Bečej je dobio još jednu ruiniranu fabriku i vojsku obespravljenih ljudi. Ključno pitanje koje se ovde postavlja je:

Kako se ista mreža ljudi (iz PIK-a Bečej) našla u Upravnom i Nadzornom odboru firme koja je potom ostala bez kapitala i imovine, i koja je njihova uloga u propasti „8. oktobra“?

Ime Julije Popić nedavno je ponovo dospelo u žižu javnosti kada je na svom Fejsbuk profilu, iako je na funkciji opštinskog pravobranioca u Srbobranu, objavila status u kojem je komentarisala opozicione proteste i građanske inicijative. Poruka glasi: „Što se tiče njihovih pobuna, crvenih šaka i obojenih revolucija, poruka srpskog naroda im je sledeća…“, a ispod je postavljena fotografija srednjeg prsta obojenog u crveno.

Kada javni funkcioner, i to pravobranilac, objavi ovakvu poruku, to je direktno ponižavanje građana koji je plaćaju, i koje bi sutra trebalo da zastupa pred sudom. To je politički gest i uvreda upućena svima koji ne misle isto kao vlast. Problem sa ovakvom objavom daleko prevazilazi pitanje „privatnog mišljenja“. Poruka koju Popić šalje nije samo njen lični stav, već postaje poruka institucije, jer je funkcija koju obavlja vezana za javni interes i obavezu neutralnosti. Građani Srbobrana s pravom se pitaju: da li neko ko na društvenim mrežama građanima pokazuje srednji prst, može istovremeno da ih zastupa kao pravobranilac? Da li je osoba koja se obavezala da jednako brani interese svih, bez obzira na političko opredeljenje, pokazala da to radi u praksi, ili da svoje stranačke stavove stavlja ispred službene dužnosti? Ovde ne govorimo o političkom neslaganju, već o minimumu dostojanstva koje funkcija nalaže. U civilizovanom društvu, ovakav ispad bio bi dovoljan da se povede postupak i preispita da li neko ko vređa građane i javno im pokazuje srednji prst može ostati na mestu koje zahteva neutralnost i moralni integritet (da ne spominjemo činjenicu da se funkcija finansira iz budžeta tih istih građana). Ali u Srbiji, ovakvo ponašanje se toleriše, jer se funkcije dodeljuju po stranačkoj lojalnosti, a ne po stručnosti i odgovornosti. Julija Popić je objavom na društvenim mrežama poslala poruku da građane ne doživljava kao ravnopravne, već kao protivnike koje može da ponizi. To je politički stav sa jasnim značenjem: opštinska institucija u kojoj radi ne pripada svima, već samo onima koji podržavaju vlast! Time je pravobranilaštvo u Srbobranu svedeno na još jedan stranački instrument, a poverenje građana u institucije dodatno urušeno. Ovde se otvara još jedno veoma važno pitanje: Da li Julija Popić ovakvim objavama i dokazivanjem partijske lojalnosti možda „odrađuje“ zaštitu koju joj vladajuće strukture pružaju od krivične istrage? Ovo pitanje dalje povlači i sledeća, ne manje važna pitanja:

Zašto tužilaštvo nikada nije do kraja ispitalo ulogu Julije Popić u slučaju PIK Bečeja?

Da li je njena trenutna pozicija pravobranioca u Srbobranu zapravo „sigurna luka“ koja je štiti od odgovornosti?

Ko je omogućio da se osoba sa ovakvim teretom prošlosti nađe u ulozi čuvara zakonitosti, i da li uopšte može biti garant zakonitosti u opštini, ako se ranije pojavljivalaa u aranžmanima gde je javni interes bio gubitnik?

Karijera Julije Popić mogla bi se okarakterisati kao jedan od primera „rotirajućih vrata“ između javnog i privatnog sektora. Javni funkcioneri prelaze iz opština i drugih institucija u privatne gigante i nazad, ostavljajući za sobom dugove, propale fabrike i gubitke za građane. U kontekstu Srbije, gde je institucionalna slabost izražena, ovakvi prelazi često mogu da znače i ozbiljnu korupciju. Ukoliko su navodi iz krivičnih prijava tačni, po mišljenju mnogih Popić ne bi smela da obavlja funkciju koja podrazumeva zastupanje javnog interesa. Pitanje za građane i istražne organe ostaje: da li će se slučaj Popić ikada otvoriti, ili će ostati još jedna neistražena mrlja u istoriji uzurpacije državne zemlje u Vojvodini? Od urbanizma u Bečeju, preko PIK Bečeja i upravnih odbora fabrika, do javnih nabavki u Srbobranu, Popić se više puta nalazila na mestima gde se odlučivalo o vrednim resursima – zemljištu, imovini i javnom novcu. Ishodi tih procesa često su nosili zajednički imenitelj: gubitak za građane i korist za povezane strukture. Finansijska forenzika pokazuje da je država gubila milione evra, fabrike su odlazile u stečaj, radnici ostajali bez primanja, dok su privatne firme dobijale poslove kroz javne ugovore. U narednim nedeljama, naš portal nastaviće sa analizom obimne dokumentacije o javnom delovanju Julije Popić u Bečeju i Srbobranu, uključujući ugovore o javnim nabavkama koje je Popić potpisivala kao načelnica Opštinske uprave Srbobran. Ima tu veoma zanimljivog materijala.

   Ž.B. "Bezcenzure.info"

Milena Karan, rođena Klipić 1975. godine u Sisku, svojevremeno je postala najpoznatija prevarantkinja u Hrvatskoj. Kao vlasnica i direktorka firme Klipić trgovina d.o.o. iz Velike Gorice, u periodu od samo 47 dana poslovanja 2001. godine, оva „kraljica prevare“, kako su je nazvali mediji, uspela je da prevari 21 firmu. Prema policijskim izveštajima i medijskim pisanjima, model prevara bio je jednostavan: Karan je naručivala robu – od lekova i hrane do računara i klima-uređaja – koristeći validnu dokumentaciju o solventnosti, iako je znala da firma nema sredstva da isplati dugove. Kada su poverioci pokušali da naplate robu, nailazili su na prazne kancelarije i ispražnjena skladišta. Ukupna šteta iznosila je više od 850.000 kuna (oko 120.000 evra), a neki mediji su procenjivali i blizu 330.000 evra. Među oštećenim kompanijama nalaze se i poznate koprivničke firme kao što su Belupo, Ligo i Bilokalnik-drvo (Jutarnji.hr / Espreso, Kurir).

Zbog prevara, Županijski sud u Velikoj Gorici izdao je 2002. godine poternicu, a Milena je u odsustvu nepravosnažno osuđena na 18 meseci zatvora.

Umesto da se pojavi pred sudom, pobegla je u Srbiju, gde je dobila državljanstvo i 2009. godine promenila prezime u Karan. Te iste godine registrovala je firmu SZTR i komision „Koala“ u Srbobranu. Danas, Milena Karan je zaposlena u Opštinskom javnom pravobranilaštvu u Srbobranu – instituciji koja bi po prirodi posla trebalo da brani pravni integritet opštine. Ironično, jedna od najtraženijih begunica Hrvatske sada radi u sistemu koji bi trebalo da simbolizuje zakon i pravdu. Ovde se postavlja logično pitanje: da li bi osoba koja je predmet međunarodnog krivičnog gonjenja smela da bude zaposlena u instituciji čiji zadatak je zastupanje interesa države i opštine?

Na sajtu MUP-a Hrvatske i danas stoji međunarodna poternica za Milenom Karan, pod optužbom za „prijevaru u gospodarskom poslovanju“. Na listi najtraženijih kriminalaca MUP-a Hrvatske Milena Karan je jedina žena. U društvu sa braćom Mamić, Miroslavom Kutlom i drugim „teškašima“ kriminalnih afera, ona figurira kao lice koje se „već 20 godina uspešno skriva u Srbiji“ (Gorica.info). Zbog činjenice da poseduje srpsko državljanstvo, hrvatske vlasti nisu mogle da traže njeno izručenje. Umesto toga, Županijski sud u Varaždinu 2010. godine ustupio je slučaj Srbiji (Regionalni tjednik). Međutim, prema dostupnim podacima, u Srbiji do danas nije pokrenut nijedan postupak protiv Milene Karan. Uprkos krivičnim presudama u Hrvatskoj i međunarodnoj poternici, ona je nastavila da živi bez ikakvih posledica: „Predmet je ustupljen Srbiji, ali se nikada nije čulo da je proces nastavljen“ piše portal Velika Gorica info (izvor). Slučaj Milene Karan otvara ozbiljna pitanja: Zašto Srbija nije postupila po ustupljenom predmetu iz Hrvatske? Kako je moguće da osoba sa međunarodnom poternicom radi u opštinskom pravobranilaštvu? Ko pruža političku zaštitu Mileni Karan?

S obzirom na to da je Milena Karan poznata kao aktivista srbobranskog odbora SNS-a, te da se i njeno ime našlo na spisku botova ove stranke, objavljenom 2023. godine, to otvara sumnju da politički angažman i stranačka povezanost stoje iza očiglednog nedostatka reakcije srpskog pravosuđa.

Milena Karan nije samo priča o prevarama iz prošlosti. Ona je simbol današnje Srbije – države u kojoj je moguće da begunica sa međunarodne poternice radi u javnoj instituciji i politički deluje bez posledica. Sve dok institucije ćute, ostaje otvoreno pitanje: ko štiti Milenu Karan?

U narednim danima, redakcija portala bezcenzure.info uputiće zvanične zahteve za pristup informacijama od javnog značaja ka:

1. Višem javnom tužilaštvu u Novom Sadu

2. Republičkom javnom tužilaštvu

3. Ministarstvu pravde Republike Srbije

Cilj je da se dobije zvaničan odgovor: da li je Srbija preuzela slučaj, da li je postupak ikada pokrenut i zbog čega Milena Karan i dalje uživa imunitet od pravde.

   Ž.B. "Bezcenzure.info"

S obzirom na to da se predsednik Opštine Srbobran, Radivoj Debeljački, u objavama i komentarima na svom Fejsbuk nalogu pravi slep pored očiju, i da je to što je napisao bilo toliko drsko, bezobrazno, uvredljivo i besmisleno (toliko da vređa inteligenciju), prinuđeni smo da mu odgovorimo na ovaj način.

Svaki put kada vlast u Srbiji pokuša da odgovori na građanske proteste, jasno se vidi sva beda njihove politike i potpuni raskorak sa realnošću. Njihovi „spontani skupovi protiv blokada“ još jednom su pokazali koliko su prazni i besmisleni: bedan odziv, transparenti smešni do groteske, okupljeni partijski aktivisti i ljudi dovedeni pod pretnjom gubitka posla. To nije protest građana, već skup ucenjenih, poslušnih i koristoljubivih. Kada penzioneri nose transparente „Hoću da radim“, a sredovečni ljudi natpise „Hoću da učim“, jer na skupu nema nijednog studenta ili učenika, jasno je da je reč o partijskoj mobilizaciji, a ne o iskrenom građanskom izrazu nezadovoljstva. Ali, ovde nije reč o tome, već o bahatosti, cinizmu i licemerju onih koji su nosioci vlasti, i ujedno najglasniji u pozivima na povratak „normalnom životu“.

Kada god režimski aparatčici i beskičmeni poslušnici progovore o „normalnom životu“ i „razvoju Srbije“, to zvuči kao bezočna drskost i bezobrazluk koji se graniči sa glupošću! Najveća uvreda za zdrav razum, i ono što boli do srži, je kada ti isti koji su uništili Srbiju govore o „pravu na normalan život“! Ko je ljudima u ovoj zemlji uzeo pravo na normalan život, ako ne upravo režim koji oni svesrdno podržavaju i čije su sluge? Šta je za njih normalno? Za njih je normalno da se Srbija pretvori u groblje nepravde i nekažnjenih tragedija. Podsetimo se samo nekih:

- Sedmoro poginulih u padu helikoptera, tragedija koja je proglašena nesrećom, iako su odgovorni sedeli u vrhu vlasti.

- Rušenje u Savamali – privatni objekti sravnjeni su sa zemljom u noći nakon izbora, 24. aprila 2016. godine. Grupa naoružanih ljudi, sa fantomkama na glavi, vezala je čuvara i sprečila ga da interveniše. Policija, iako je dobijala pozive građana, nije htela da izađe na teren. Čuvar, ključni očevidac rušenja, u međuvremenu je preminuo.

- Vladimir Cvijan, nekadašnji poslanik i član SNS-a. Pronađen je mrtav, kremiran u tišini, sa spomenikom na kojem piše samo ime, godina rođenja i godina smrti. Prezime izbrisano, kao i istina o njegovom kraju.

- Oliver Ivanović, ubijen nakon što su ga režimski mediji mesecima targetirali i satanizovali.

- Stanika Gligorijević, ubijena na naplatnoj rampi kod Doljevca kada ju je udario automobil državnog preduzeća; dva ključna minuta snimka nesreće su isečena. Iako je predsednik Vučić obećao da će ih pokazati, nikada nisu dostavljena sudu niti porodici.

- Milomir Milivojević, mladić iz Lučana, stradao 2017. u fabrici „Milan Blagojević – Namenska“. Njegovog oca predsednik Vučić je bahato „utešio” rečima da njegov sin „nije radio na manekenskoj pisti". Otac Milovan Milivojević godinama traži istinu i pravdu, ali mu je država okrenula leđa.

- Masakri u Ribnikaru, Duboni i Malom Orašju – masovne tragedije koje su ogolile raspad sistema.

- Pad nadstrešnice u Novom Sadu – simbol korupcije i nestručnosti zbog koje je 16 ljudi izgubilo živote.

- Pomilovanje „junaka“ koji su devojci slomili vilicu, pomilovanje devojke koja je automobilom pregazila studentkinju.

Svaka od ovih tragedija je rana na telu Srbije.  A oni koji govore o „pristojnoj Srbiji“ zapravo su njeni dželati. Još je sramnije kada tvrde da „blokade remete normalan život građana“. Ko to govori? Oni koji su uništili svaki normalan život u Srbiji. Njihove blokade su blokade na konkursima za posao, gde se unapred zna da bez partijske knjižice nema šanse za zaposlenje. Njihove blokade su otkazi za stručne ljude sa integritetom, koji su decenijama gradili karijere, a izgubili ih jer su se usudili da misle svojom glavom. Njihove blokade su partijska zapošljavanja najgorih đaka i kupljenih diploma, dok najbolji odlaze iz zemlje. Kažu da im „smeta što neko zviždi studentima koji idu na ispite“. A gde su studenti na njihovim skupovima? Nema ih. Zašto? Zato što su studenti na blokadama, jer im je dosta poniženja i nepravde. Kažu oni da „ne mogu da polažu ispite jer su fakulteti blokirani“. Ne, mladi ljudi ne mogu da polažu ispite jer je Srbija pretvorena u močvaru u kojoj su karijere rezervisane za beskičmene partijske poslušnike. Kažu da „niko nema pravo da remeti normalan život“. A ko je ukinuo normalan život u Srbiji, ako ne oni? Ko je doveo zemlju do toga da penzioneri kopaju po kontejnerima, da se preko SMS poruka skupljaju pare za lečenje dece, da hiljade mladih beže iz Srbije glavom bez obzira? Njihova priča da „blokade ne mogu biti politički program“ su podla podmetačina i zamena teza. Blokade i nisu program, blokade su posledica! Posledica njihove tiranije, nepravde, poniženja i urušavanja svega što čini jedno društvo. Kada ljudima otmete sve – oni izađu na ulicu. To je poslednja preostala odbrana dostojanstva, ali to mogu da razumeju samo oni koji dostojanstvo imaju. A kada govore da „nasilje na ulicama raduje neprijatelje Srbije“, neka se pogledaju u ogledalo. Njihovo nasilje – fizičko, institucionalno i medijsko – raduje jedino njihove džepove i njihove nalogodavce. Njihova vlast je najveći neprijatelj Srbije. Zato je svaka njihova reč o „normalnom životu“ gola uvreda, od koje pristojan čovek dobije nagon za povraćanjem! Oni koji su razorili dijalog, uništili institucije, obesmislili izbore, ukinuli slobodu mišljenja i govora, satrli pravdu i opljačkali državu, ne mogu nikada biti zaštitnici pristojnosti. Oni su blokada. Oni su sramota. Oni su tragedija Srbije!

   Ž.B. "Bezcenzure.info"

U srpskoj politici, Aleksandar Vučić već godinama pokušava da igra ulogu nepobedivog lidera – čoveka koji sve zna, sve može i sve kontroliše. Ali poslednjih deset meseci, od tragičnog pada nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu pa do današnjeg poziva studentima na „dijalog“, pokazao je nešto sasvim drugo: lice ucveljenog, uplašenog diktatora koji gubi kontrolu i prelazi iz groteske u komediju. Sve je počelo tragedijom u Novom Sadu. Dok su porodice brojale mrtve, a studenti započinjali svoje prve blokade, Vučić se pojavljivao u medijima sa poznatom kombinacijom samosažaljenja i pretnje. Čas je nudio izbore, čas je vređao mlade ljude, da bi u jednom nastupu besa poručio da bi Kobrama bilo dovoljno „samo šest-sedam sekundi“ da razbacaju studente po ulicama. U zemlji koja pamti ratove, bombe i žrtve, predsednik se hvalio brzinom kojom bi vojna jedinica mogla da razbaca sopstvenu decu. Takva rečenica nije samo provala bahatosti, to je psihološki portret vladara koji ne zna da razgovara, osim kroz pretnju silom. To nije lapsus – to je ideologija. Usledilo je još grotesknih scena: dok su ljudi na ulicama prebijani, gaženi automobilima, Vučić je narodu savetovao da se „umije ladnom vodom”. Dok su gazili ljude i lomili vilice studentkinjama, isti predsednik potpisivao je pomilovanja za batinaše i nazivao ih junacima koji su samo “branili svoje”. Oni koji su slomili vilicu studentkinji postali su „heroji države“. To nije bilo samo izrugivanje sistema žrtvi; bio je to i udarac u temelje društvenog morala, kojim je nasilnicima indirektno poslata poruka: šta god da uradite – tu je ruka koja miluje! Vrhunac farse stigao je sa “Studentima 2.0” i Ćacilendom – improvizovanim kampom u Pionirskom parku, isprva zamišljenim kao kontrapunkt pravim studentskim protestima. Umesto iskrene energije, nastao je karneval režimske improvizacije: šatori, bine, loši slogani i nasilje nad onima koji su pokušali da zavire iza kulisa. Umesto studenata – stranački funkcioneri, direktori i zaposleni u javnim preduzećima, predsednici opština, robijaši, rijaliti zvezde, porno glumci i glumice. Sam Vučić više puta je posetio kamp i poručivao „studentima koji žele da uče” da su oni „pobedili“, dok su „blokaderi izgubili“. Tako je predsednik države svesno stao u ulogu maskote sopstvenog režima, kopirajući omladinske performanse i pretvarajući ih u grotesku sa lošim glumcima. U pokušaju da pokaže snagu, vlast je organizovala kontramitinge – nije uspelo. Nasilje koje su pokazali u Vrbasu, Novom Sadu, Valjevu i drugim mestima vratilo im se kao bumerang. Kada ni to nije donelo plodove, usledila je nova najava sile: „Država će pokazati svu moć i snagu kojom raspolaže.“ Stara, oprobana tehnika pretnje bila je jalova: narod se više ne plaši, a snimci privođenja, bacanja suzavca i batinanja samo su širili gnev. Zatim najava pojeftinjenja kulena, brašna, šećera i ulja, pa ponovo kontraskupovi, tobože spontani, građanski, “protiv blokada”. U pokušaju da pokaže snagu, vladajuća stranka je u 50 gradova, uz sve resurse i mobilizaciju, jedva sakupila oko 35.000 ljudi. To nije podrška to je – statistika propasti. Stranka koja se kune u milione završila je na brojci koja jedva popunjava jednu tribinu Nacionalnog stadiona čijom se budućom izgradnjom predsednik onoliko hvalio. I posle svega – dijalog. Vučić danas poziva studente i profesore na „razgovor, na svim televizijama, na svim portalima“. Ali, ko još može da veruje u iskrenost tog poziva? Profesori koji su dobili otkaze jer su podržali decu? Studenti koje je nazivao teroristima, blokaderima i zgubidanima, koje je batinama i hapšenjima želeo da razbije? Građani koji su gledali kako njihovi sugrađani bivaju prebijani i gaženi, dok su batinaši slavili predsedničko pomilovanje? Vučiću ne veruje više niko. Ovaj poziv na dijalog nije znak snage, već priznanje slabosti. To je poziv čoveka koji je izgubio kontrolu nad sopstvenim narativom. Svaka faza proteklih meseci – od „šest sekundi“ Kobri, preko Ćacilenda, do pomilovanja i jeftinijeg brašna – bila je pokušaj da se zadrži monopol sile. Vučićev „poziv na dijalog“ nije politička širina, nego simptom straha: stiže kasno, posle meseci pretnji, brutalne sile i demonizacije, premešta razgovor u studije koje kontroliše, bez priznanja krivice i bez ikakvih garancija. Dakle, u arenu spektakla – ne rešenja. Grandiozna ponuda „na svim televizijama“ prikriva sadržinsku prazninu i služi dvema svrhama: napolju, da opere sliku posle brutalnosti i pripremi alibi – „ponudio sam, odbili su“; u zemlji: da pokuša da razbije jedinstvo studenata i građana, ako se neko upeca na njegov poziv. Psihološki, to je profil čoveka opsednutog kontrolom, uhvaćenog u trenutku gubitka kontrole sopstvenog narativa: nagli prelazi od sila‑retorike do kurtoazije, otkrivaju anksioznost autokrate koji kompenzuje narcističku povredu spektaklom. Ucveljeni diktator danas ne nudi razgovor – on nudi karikaturu dijaloga. Jer dijalog zahteva poverenje, a poverenje je ono što je njegov režim temeljno razorio. Zato svaki poziv iz njegovih usta zvuči kao loša komedija, a svaka slika kao priznanje straha. A diktator koji mora da moli više nije diktator. On je samo čovek uplašen od naroda koji je prestao da mu veruje.

   Ž.B. "Bezcenzure.info"

Srbobran je sinoć još jednom pokazao lice Srbije danas: pristojni građani u parku, koji su došli da mirno i dostojanstveno iskažu svoj bunt protiv represije i policijske brutalnosti, i sa druge strane – nešto više od stotinak ćacija, dovučenih iz drugih mesta da čuvaju kancelariju stranke koju niko nije hteo ni da pipne. I dok su građani držali pomen žrtvama pada nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu, sa druge strane treštala je pesma „Pevaj Srbijo“ Baje Malog Knindže. Groteskna slika, ali ujedno i najbolja dijagnoza današnje Srbije: svetlo i tama, civilizacija i primitivizam, tišina i buka, dostojanstvo i sramota – sve na nekoliko desetina metara razdaljine.  

Na protestu je bilo nekoliko stotina ljudi različitih generacija, od omladine do starijih, svi okupljeni oko jedne ideje – da pokažu da strah više ne vlada u Srbobranu, odnosno da je promenio stranu. Prisutnima u parku govorili su odbornik GG „Oslobodimo Srbobran”, Zoran Janković, zatim njegov kolega iz Vrbasa Luka Mažar, studentkinja iz Srbobrana Dragana Jojkić, kao i student Mitar Kupusović, koji je nedavno i sam bio žrtva batinaških napada u Vrbasu. Njihove poruke nisu bile parole i oveštale fraze, već lična svedočanstva i poziv da Srbobran i Srbija izađu iz mraka.     Na našem Youtube kanalu možete pogledati delić atmosfere sa protesta: https://youtu.be/BGTB4VXviXU

Ali, najveća simbolika večeri dogodila se onda kada su građani, nakon pomena i govora, odlučili da priđu bliže i pogledaju ćacije u oči. Nije bilo nasilja, nije bilo provokacija – samo dostojanstveno pokazivanje da se ljudi više ne plaše. Sa jedne strane, strah oslobođenog naroda pretvorio se u hrabrost; sa druge, strah partijskih vojnika postao je opsesija da brane kancelariju koju nikome sinoć nije padalo na pamet da napadne.   

Kolika je panika u redovima naprednjaka videlo se i po tome što je urednik Bezcenzure.info, koji je pre početka protesta želeo da zabeleži atmosferu karikaturalnog patriotizma ispred kancelarije SNS-a, naišao na dobacivanje, pljuvanje i polivanje vodom! Na snimku koji možete pogledati na našem portalu se jasno vidi ono što je Srbobran već znao: isti oni ljudi koji su donedavno bili bahati i nedodirljivi, sada se kriju iza urlanja, psovki i demonstracije lažne snage i lažne hrabrosti. Među njima su bili i najviši opštinski funkcioneri, Radivoj Debeljački i Radivoj Paroški. Ljudi koji su doskoro paradirali selom kao gospodari, sinoć su stajali sakriveni iza policije i nekoliko desetina nepoznatih lica koja su doveli u strahu da im neko ne polupa stranačka vrata. To je i pravi dokaz mentaliteta bunkera u koji su ušli i čelnici srbobranskog odbora SNS-a: opsadna psihologija u kojoj se sve svodi na čekanje napada, na pretpostavku da je svako ko misli drugačije – neprijatelj. Upravo ta slika najbolje govori da je strah promenio stranu, a najveći poraz lokalnog odbora SNS-a u Srbobranu jeste što ni stotinu ljudi više ne mogu da okupe iz sopstvene opštine. Moraju da dovlače plaćenike i poslušnike sa strane, jer ovde, među svojim komšijama, više nemaju poverenje. A kada u svom gradu nemaš više koga da pozoveš, onda i opsadni mentalitet postaje samo farsa u kojoj vojnici čuvaju praznu tvrđavu.

U svemu tome, Srbobran je dao i jednu gotovo poetsku sliku tragedije današnje Srbije: na protestu je bio sin predsednika lokalne skupštine Radivoja Paroškog, dok je njegov otac stajao na drugoj strani. Kao u Balaševićevoj pesmi „Živeti slobodno” – „upiru se deca da rođene očeve od laži odviknu“. Srbija se sinoć ogledala u toj slici iz Srbobrana – da su generacije spremne da raskrste sa lažima svojih roditelja, i da biraju slobodu.

Građani su se nakon svega mirno razišli, ostavivši iza sebe sliku dostojanstva, hrabrosti i otpora. SNS aktivisti, koji su čuvali kancelariju koju niko nije napadao, razišli su se odmah potom – jedva dočekavši da odu. Umorni, obeshrabreni, i bez imalo vere u ono što brane (ni pesme Baje Malog Knindže im nisu pomogle). To je, verovatno, najveći znak kraja: kada i oni koji su plaćeni da veruju, prestanu da veruju. Sinoć se u Srbobranu još jednom pokazalo da je strah promenio stranu – a kad slobodni građani pogledaju ćacije u oči, režim je već izgubio.

   Ž.B. "Bezcenzure.info"

Ako se protekla nedelja posmatra kao termometar političke temperature, Valjevo je puklo plamenom, Novi Sad varničenjem, a Vrbas vatrometom nakon kojeg je krenuo talas solidarnosti širom zemlje. U tom luku, Srbobran je (za sada) ostao mirniji, ali ne i izolovan. Lokalna vlast, oličena u predsedniku opštine Radivoju Debeljačkom i predsedniku SO Radivoju Paroškom, suočava se sa izmenjenom realnošću: ono što je do juče prolazilo kao „politika sile“, danas se sudara sa društvom koje je sve sklonije da ospori autoritet, na ulici i u institucijama.

Eskalacija u Valjevu i (pre toga) incidenti u Novom Sadu i Vrbasu stvorili su novu psihologiju u manjim sredinama – ideju da je otpor moguć i da ima efekta. Iako za Srbobran nema potvrđenih napada na prostorije SNS u poslednjim danima, sama činjenica da stranački odbor organizuje dežurstva govori da je strah promenio stranu. Time se i lokalne teme (započeti projekti, bratimljenja, „redovne“ sednice) odjednom čitaju u drugačijem svetlu – kao pokušaj demonstracije normalnosti usred raspada sistema.

Snimci i svedočenja o pirotehnici i fizičkim sukobima ispred prostorija SNS-a širom zemlje, napadi maskiranih batinaša na mirne građane i prebijanje dece, raskrinkavaju rizičnu praksu mešanja batinaško-parapolitičkih grupa u političke skupove. Jednom kad se ta vrata otvore, eskalacija postaje verovatnija, a odgovornost se, pre ili kasnije, vraća na one koji su stvorili uslove da nasilje uopšte bude taktika. Za Srbobran to znači: svaka saradnja, prećutna ili aktivna, sa strukturama koje demonstriraju silu – politički je neodrživa, pravno i bezbednosno rizična. Dok se Srbija trese posle nasilnih događaja u Valjevu, Novom Sadu i Vrbasu, u opštini Srbobran vlast i opštinski odbor SNS-a pokušavaju da deluju mirno i stabilno. Valjevo je gorelo: kancelarije SNS zapaljene, gradska uprava i tužilaštvo su demolirani. Novi Sad je video napade batinaša i pirotehniku koja je letela prema demonstrantima, ali i uzvraćen udarac kada su građani demolirali stranačke prostorije SNS-a. Vrbas je postao simbol nasilja: prema izveštajima i snimcima, maskirane falange su pirotehnikom, kamenicama, mehaničarksim ključevima i palicama napadale građane. Zbog toga danas lokalni funkcioneri u Vrbasu praktično ne mogu na ulicu. Građani im otvoreno poručuju da za njih više nema mesta u tom gradu, a predsedniku opštine Milanu Glušcu i njegovom zameniku Jovanu Kovačeviću, veliki broj građana zapretio je batinama čim ih sretnu u gradu, uz poruku da treba da budu srećni ako im se bude sudilo. Prema svedočenjima prisutnih demonstranata, u javnost je dospela informacija da je među batinašima u Vrbasu bio i predsednik opštine Srbobran, Radivoj Debeljački, uz druge članove SNS-a iz Srbobrana. Ako je to tačno, posledice po njega samog bi mogle biti razorne (ne samo političke), jer bi to značilo da je prvi čovek opštine prešao granicu između politike i uličnog nasilja.

Za sada, prostorije SNS-a u Srbobranu nisu polupane, ali strah je očigledan. Članovi stranke dežuraju ispred kancelarije, svesni da se atmosfera menja i da im moć koju su godinama koristili na bahat način nestaje pred očima. Oni koji su donedavno delovali nedodirljivo, sada strepe da će i Srbobran krenuti putem Valjeva i Vrbasa. Dodatni teret ovoj vlasti donose afere i odluke koje su već duboko obeležile njihovu reputaciju. Portal Bezcenzure.info je ranije izveštavao o prebijanju akademika Šetrajčića, događaju koji je simbol straha i sile u kojoj ni intelektualci nisu sigurni. Poseban udarac poverenju građana predstavlja slučaj otpuštanja uglednih profesorki u Gimnaziji i stručnoj školi „Svetozar Miletić“. Direktorka Jasmina Crveni uručila je otkaze profesorkama Vesni Vrekić, Slavici Filipović i Mirjani Mihajlov. Ono što je posebno šokiralo javnost u Srbobranu je priča koja se munjevito pronela selom nakon otkaza koje su profesorice dobile, a to je da su roditelji predsednika opštine, Debeljačkog, i roditelji Vesne Vrekić, jedne od otpuštenih profesorica, u kumovskim vezama! U našoj tradiciji, i ne samo našoj, kumstvo je svetinja – stub poverenja i časti. Time što je dozvolio (ne znamo da li je “kumovao” otkazu, ali ga svakako nije sprečio) da se kumovske veze zgaze zarad partijskog interesa, Debeljački je, prema našem mišljenju, osramotio svoju porodicu i pogazio kumstvo radi stranke, i to prema ljudima koji mu ničim nisu naudili. Građani to vide kao vrhunac beščašća i sramote, i kao znak da je spreman da pređe i granice koje su u našem društvu nikada ne prelaze. Ako je bio spreman na tako nešto, postavlja se pitanje šta bi još bio spreman da učini?

Iako se Jasmina Crveni danas ponaša kao moćna direktorka, po padu vlasti posledice će je sustići – neminovnost promene režima. Otkazi koje je podelila već se posmatraju kao simbol zloupotrebe političke moći u obrazovanju, a ime će joj ostati vezano za progon profesorki koje su se usudile da iskažu svoje mišljenje. Po padu vlasti, teško je zamisliti da će moći da nastavi karijeru u prosveti – mnogo je verovatnije da će završiti na društvenoj margini, s podsmehom građana koji je već sada vide u karikaturalnim poslovima, što postaje metafora njene sramote i političkog kraja.

Tu je i slučaj dr Ilije Gazepova,koji je po našem mišljenju kao član opštinskog veća za zdravstvo bio u sukobu interesa, dok je njegovo udruženje primilo sredstva iz opštinskog budžeta. Iako institucije često ostanu neme na ovakve situacije, to su tačke koje se pamte i koje će vrlo brzo doći pod lupu kada dođe do promene vlasti. Srbobran se, poput drugih opština, suočava sa nagomilanim pitanjima – od javnih nabavki do finansiranja privatnih i partijskih interesa – i jasno je da tu neće moći da bude amnestije. Slučaj dr Ilije Gazepova nije nov, ali je poučan: višegodišnje prozivke Agencije i medija zbog potencijalnog preplitanja javne funkcije i finansiranja udruženja iz opštinskog budžeta deo su obrasca po kome se lokalna moć distribuira. Kad talas političke promene krene, to postaju temeljne tačke za reviziju odluka, finansijsku forenziku i moguće krivične postupke. To je scenario koji, po našem mišljenju čeka i druge članove lokalne elite.

Susedni Vrbas već godinama nosi teret afera oko firme „Eko-vet plus“, povezane sa nekadašnjim poverenikom SNS-a za Srbobran, stranačkim aktivistom Todorom Šimpragom, koja je naglo rasla na poslovima spaljivanja životinjskog otpada uz pomoć političkih veza. Priče o poslovanju firme „Eko-vet plus“ u Vrbasu – o meteorskom usponu na talasu javnih nabavki, promenama vlasništva/direkcije i sumnjama u političke veze, nisu samo istorija jedne firme. One su mapa kako funkcioniše burazerska ekonomija oko vlasti. Kada se režim potrese, ovakvi dosijei izlaze u prvi plan, otvaraju se istrage i revidiraju tenderi. Za Srbobran, koji je administrativno i tokovima ljudi i poslova čvrsto vezan za taj mikroregion, to znači da će svaka slična šema, ako postoji, doći pod lupu istražnih organa u narednim mesecima. O Šimpraginom angažovanju u „Gornjem Banatu“, delu sistema „ Voda Vojvodine“ čiji je direktor donedavno bio Srđan Kružević, naš portal je u više navrata već pisao. Nezvanično, u javnosti se pojavio podatak da je kod Kruževića pronađeno čak 50 miliona evra u kešu, što, ako je tačno, predstavlja jedan od najogoljenijih primera bogaćenja u sprezi sa politikom. Sve to pokazuje kako funkcioniše matrica privilegija i kako se javni resursi pretvaraju u privatne monopole. Srbobran, koji je deo tog vojvođanskog mikroregiona, ne može da se izdvoji iz tog lanca – kada jednom krene talas revizija, povlači sve pred sobom. Za Šimpragu, Debeljačkog, Paroškog i druge članove lokalnog odbora SNS-a i opštinske funkcionere, dolazi vreme političkog, zakonskog i moralnog svođenja računa za sve što su činili poslednjih godina. Svaki otkaz, svaka afera, svako povezivanje sa nasiljem ili kriminalnim strukturama, sada postaje kamen oko vrata. Možda formalno i dalje drže funkcije, ali atmosfera u opštini se, kao i u celoj zemlji promenila: njihovo vreme prolazi, i sutra će biti teško da prošetaju ulicom kao da ništa nije bilo – već sada je.

Šta konkretno sledi za lokalne aktere u Srbobranu? Političke posledice: Pad rejtinga i fragmentacija odbora: posle Valjeva i Vrbasa, lokalni odbori SNS-a počeli su da ulaze u „mentalitet bunkera “. To dovodi do pogrešnih reakcija (hapšenja i prekomerna upotreba sile, pravljenje spiskova nepodobnih), što dalje smanjuje rejting vlasti istovremeno povećavajući animozitet prema sebi kod građanstva, rizikujući pojavu „valjevskog efekta“ i u Srbobranu.

Institucionalne posledice nakon promene vlasti: Revizija odluka školskih i opštinskih organa (otkazi u prosveti, konkursi, finansiranja udruženja, tenderi, sporni ugovori, nenamensko trošenje budžetskog novca, nepotizam, korišćenje položaja za obračun sa neistomišljenicima, itd) i mogući sporovi i tužbe; forenzička analiza javnih nabavki i budžetskih transfera, i moguće pozivanje aktera na krivičnu odgovornost.

Lične posledice za nosioce funkcija: pre svega, krivična odgovornost. Gde god postoje tragovi mogućih zloupotreba ili sukoba interesa, uslediće pokretanje postupaka. I naravno, ono što je ne manje važno od svega navedenog, a to je da “treba sutra gradom šetati”. Ova rečenica – prepoznatljiv refren današnje Srbije – nikako nije poziv na nasilje nego upravo suprotno, poziv nosiocima funkcija na vlasti, na kojima je i najveća odgovornost, da se uzdrže od nasilja prema svojim sugrađanima. Da ne dovode batinaše da biju narod i decu u mestima kojima rukovode – da ne gube obraz nečasnim postupcima prema svojim sugrađanima. A zaista jeste tako – treba sutra gradom šetati!

P.S. 

Namerno se nismo dotakli lika i dela direktora JKP "Graditelj" Srbobran Miloša Jovanovića, iz razloga obimne i kompleksne dokumentacije koju posedujemo a želja nam je da slučaj "Graditelj" bude prvi predmet koji će se obrađivati u oslobođenim državnim institucijama.

   Ž.B. "Bezcenzure.info" 

U prijatnom ambijentu restorana "Gurman" i u domaćinskoj atmosferi organizatora, održana je juče polugodišnja skupština Udruženja poljoprivrednika UPOS - Srbobran. Sednicu je otvorio predsednik ovog udruženja gospodin Petar Radić, koji je u uvodnoj reči pozdravio prisutne a potom se osvrnuo na dosadašnji rad udruženja želeći, kako je istakao, da dobije odgovor na pitanje" Da li to što radimo ide u dobrom pravcu"? Rad Skupštine je bio fokusiran na analizu dosadašnjeg rada Udruženja i planove za naredni period. U diskusiji su učešće uzeli svi prisutni članovi udruženja, a ovaj sastanak obeležilo je i visoko poštovanje demokratske procedure. Pored prisutnih članova Udruženja UPOS, primetili smo nemali broj gostiju iz srodnih tematskih udruženja, što je dodatno obogatilo ionako sugestivnu i konstruktivnu diskusiju.   Po završenom radnom delu sastanka, sve u maniru dobrih srbobranskih domaćina, gosti iz daleka su pozvani da se u opuštenom druženju bliže upoznaju. "Bezcenzure.info" je iskoristio ovu priliku da predsednika Udruženja UPOS, gospodina Radića, zamoli za kratak razgovor.

- Šta je bila tema polugodišnje Skupštine Udruženja poljoprivrednika UPOS - Srbobran i kako vidite večerašnji susret poljoprivrednika ?

Kao najmlađe udruženje poljoprivrednika želeli smo da vidimo gde je naše mesto na trenutnoj mapi udruženja Vojvodine, jer samo udruženi možemo sebe kvalitetno predstaviti. Želja nam je da probleme u poljoprivredi podignemo na jedan viši nivo, nivo Vojvodine i Republike. U tom smislu se moramo povezati i sa ostalim udruženjima u Vojvodini kako bi zajednički nastupali i kao takvi ostvarili boljitak u poljopprivredi. Stvorio se i društveni trenutak u kom smo morali stati na stranu naše omladine i na taj način zaštititi naše studente. Mi smo se na taj način opredelili. Na večerašnji sastanak pozvani su predstavnici okolnih udruženja poljoprivrednika: Inicijativa za opstanak poljoprivrednika Srbije, Savez udruženja poljoprivrednika Banata, Udruženje Dolovački paori, Udruženje Banatska crnica, Udruženje voćara Srema, udruženja iz Bašaida, Aradca, Subotice, Bresnice, Gospođinaca.

Želeli smo kao udruženje da izbegnemo političku konotaciju ali nažalost vidimo da je praktično to nemoguće. Kao goste pozvali smo studente zemunskog i novosadskog poljoprivrednog fakulteta u blokadi kao i omladinu i studente iz naše opštine.  Studenti ova dva tematska fakulteta su bili naši domaćini kod kojih smo prenoćili kada smo traktorima odlazili za Novi Sad i Beograd. Ovo je bio jedan mali znak zahvalnosti za sve što su deca za nas učinila. U budućnosti planiramo da pokrenemo akciju obuke naših članova za kontrolore na predstojećim izbornima, jer smatramo da moramo dati i mi sve od sebe kako bi institucionalne subjekte ovog društva doveli do zakonom regulisanog funkcionisanja, jer samo u takvom okruženju možemo zaštititi i našu poljoprivredu. 

   Ž.B. "Bezcenzure.info"

-