Ono što se dogodilo u Mionici, Sečnju i Negotinu nije tek lokalni izborni incident, niti još jedan „trijumf vlasti“ kojim se režimski mediji busaju ovih dana. Naprotiv, izborni dan u ove tri opštine ogolio je brutalnu diktaturu režima koji je na izdisaju. Da se razumemo, ta diktatura nije od juče — ona je stvarana godinama, uporno, ispod i iznad površine, pred našim očima, da bi sada, u tri male opštine, konačno postala vidljiva svima. Jer, režim koji je navikao na potpunu kontrolu, na disciplinu straha i na eleganciju unapred projektovanih pobeda, morao je da posegne za najtežim metodama da bi stigao do rezultata koji je nekada postizao bez napora. U Mionici, SNS je prekjuče osvojio 52,6% glasova. Pre samo četiri godine — 84,6%. To nije tek pad. To je kolaps političke hegemonije na mestu gde je ona više od decenije delovala nedodirljivo.

Zašto kolaps? Zato što više nije dovoljno dovesti autobusima sigurne glasače i seliti birače, zavrnuti ruke ljudima na lokalu, ili “upregnuti” stranački aparat koji funkcioniše rutinski. Ovog puta, režim je morao da uđe u otvorenu konfrontaciju, da mobiliše sve raspoložive kriminalne strukture, da pređe linije koje čak ni u ovakvoj Srbiji, navikloj na političku brutalnost i nasilje, nisu izgledale normalno. U Mionici su grupe batinaša napadale posmatrače. U Sečnju i Negotinu slične scene — pretnje, zastrašivanja, incidenti ispred biračkih mesta, bušenje guma na automobilima posmatrača. Nezavisne organizacije koje se bave posmatranjem izbornog procesa povlačile su timove jer im je bila ugrožena bezbednost. Policija, umesto da štiti građane, povlačila se i ostajala po strani, ili je, što je najčešće bio slučaj, delovala kao logistička podrška batinašima. Dakle, policija se otvoreno stavila na stranu kriminalaca. To je bio izborni dan. To je bio okvir u kojem je režim morao da „pobedi“. I uspeo je — ali jedva. I uz cenu koja ga duboko delegitimiše. Kada vlast mora da uveze batinaše da bi osvojila Mionicu — to je znak da više ne vlada, nego da se brani.

A najviše se brani od onih koje ne može da kupi, uplaši ili ućutka — studenata! Oni su u prethodnih godinu dana postali politički faktor koji režim nije predvideo, nije shvatio na vreme, i ne zna kako da kontroliše. Njihova snaga ne dolazi iz stranaka, ne dolazi iz medija, ne dolazi iz struktura koje je režim naučio da potkupljuje i razbija. Ona dolazi iz nečega što je vlast u Srbiji odavno izgubila, ili bolje rečeno nikad nije ni imala — moralnog autoriteta i autentične pobune. Oni su ti koji su na ulicama Srbije pokazali da strah više nije dominantna društvena valuta. Oni su ti koji su u Mionici, Sečnju i Negotinu bili na meti — baš zato što predstavljaju grupu koju je najteže slomiti. I oni su ti koji su najviše uticali na pad podrške vlasti, iako nisu imali novac, infrastrukturu ni organizaciju. Upravo zato je narativ koji je Vučić izneo nakon izbora — da su studenti navodno doveli batinaše — delovao u najmanju ruku groteskno. To je gebelsovska retorika koja više ne pokušava da ubedi, nego da zbuni, zastraši i preokrene stvarnost — to je retorika očajnika.

Ovi lokalni izbori su pokazali dve važne stvari. Prvo: režim je i dalje sposoban da pobedi u malim, kontrolisanim sredinama, ali je ta pobeda skupa, nasilna i neodrživa.
Drugo: na nacionalnom nivou, takav model kontrole nije moguće isporučiti. Ne može se istim intenzitetom „obraditi“ 6,5 miliona birača kao što se može 10.000. Ne može se kontrolisati svaka mesna zajednica, svaka ulica, svako biračko mesto. Ne mogu se poslati batinaši u svaku opštinu i svako naseljeno mesto u Srbiji. Vučić to zna, i zato izbegava republičke izbore. Dešavanja u Mionici, Sečnju i Negotinu jasno su pokazala da je era političke dominacije SNS-a završena. Da je ostala samo gola sila. A sila je uvek znak slabosti, nikada moći. Paradoks ovih izbora je i u tome što je opozicija prošla gore nego ikad: u Mionici je stranka Dragana Đilasa dobila manje glasova nego potpisa za kandidaturu liste! Ali to nije priča o njihovom padu, nego o promeni političke paradigme. Tradicionalna opozicija je, za najveći deo društva, postala politički marginalna i praktično nevažna. Ako se neki još uvek drže ideje da je opozicija alternativa režimu, jasno je da su takvi u ozbiljnoj zabludi. Nju je zamenila nova vrsta političkog aktera. Studenti i građani — ljudi bez partijskih knjižica, bez lidera, bez formalne organizacije, ali sa jasnom spremnošću da se odupru onome što odavno više nije samo politička struktura, nego sistem nasilja. Oni su već sada, hteli to ili ne, postali najvažniji politički faktor u Srbiji. I sve što se prekjuče dogodilo samo je potvrdilo ono od čega Vučić najviše strahuje: taj talas više ne može da se zaustavi!

   Ž.B. "Bezcenzure.info"