Kraljevo je sinoć ponovo bilo grad svetlosti — i to one koja se ne gasi prekidačem. Na Trgu srpskih ratnika, i pored nestanka struje, održan je skup podrške prosvetarima iz cele Srbije pod sloganom „Prosveta ne ćuti, znanje se brani“. Nestanak električne energije nije iznenadio prisutne. „Desilo se očekivano“, rekao je voditelj, dok su prisutni odgovorili zvižducima i ironičnim aplauzom upućenom režimu. Agregati su uključeni, program nastavljen, a simbolika je postala snažnija nego ikada: u državi koja je u mraku, građani sami donose svetlost slobode.

Skup je imao cilj da podseti da su obrazovanje, dostojanstvo i sloboda mišljenja vrednosti koje se ne prodaju i ne potiskuju, čak ni kad to pokušava režim koji bi da ih ućutka pritiscima, pretnjama i otkazima.

Na skupu su govorili profesori, glumci i intelektualci iz više gradova Srbije, a među njima i profesorka Slavica Filipović, simbol otpora i građanskog dostojanstva, i jedna od tri otpuštene profesorke Gimnazije u Srbobranu. Pored nje, u publici je bila prisutna i njena koleginica Vesna Vrekić, druga od tri „prosvetne ratnice“ kojima su mladi iz SGMS-a dodelili titulu hrabrosti i moralne postojanosti.

A dok su govornici iznosili svoje poruke, na marginama protesta mogla se čuti i gorčina zbog onih koji su u presudnim trenucima „uzdržani“. Jer kad se odlučuje o pravdi i nepravdi, uzdržanost je saučesništvo. Posebna vrsta tih „uzdržanih“ su takozvani „svedoci saradnici“, naročito onaj koji se busa u revolucionarna prsa uzvikujući Marksovu parolu da je „čovek čoveku čovek“. Kada je došao trenutak istine, on nije bio „čovek čoveku“, nego sistemu — od Marksa je ostala samo jareća brada.

Dok su se mnogi povijali, Slavica Filipović je stala uspravno i rekla ono što bi trebalo da odzvanja svakom čoveku koji još veruje da škola nije samo zgrada, nego stub društva.

Prenosimo njen govor u celosti:

„Dobro veče, slobodomisleći građani Kraljeva!

Moje ime je Slavica Filipović, profesorka sam srpskog jezika i književnosti koja je zajedno sa dve svoje koleginice, ovde prisutnom Vesnom Vrekić i Mirjanom Mihajlov, profesorkama matematike i informatike, u julu ove godine dobila OTKAZ. Prve smo u Srbiji nad kojima je, zbog podrške studentskim zahtevima, izvršena OSVETA, iako smo preko dve decenije radile u prosveti na NEODREĐENO.

Škola u kojoj smo radile nalazi se u Srbobranu, u pitanju je Gimnazija i stručna škola „Svetozar Miletić“, a otkaze nam je uručila stranački kadar SNS-a, Jasmina Crveni. Ova žena je dovedena stranačkim putem na mesto direktor-ke pre četiri godine i u trenutku kada nam je davala otkaz nije imala položenu licencu za direktora, koja je obavezna da se polaže posle dve godine.

Od trenutka izbora, nas tri smo jasno izrazile neslaganje što je politika počela da se meša u našu školu, jer smo do tada bili jedini bastion u opštini koji je odolevao SNS-u i bilo kakvom uplivu stranačenja u školu, zbog čega nismo dobijali šansu da otvaramo nova odeljenja niti nam je opština pružala pomoć na bilo koji način.

Kada je direktorka prvi put izabrana, svega tri člana kolektiva su bila za njen dolazak, a prilikom reizbora u maju ove godine, nas osam je bilo protiv – dakle, za četiri godine uspela je da dovuče svoj kadar i da u potpunosti izmeni strukturu škole.

Ovom prilikom želim da istaknem da nova prosveta mora da da mnogo veća ovlašćenja stručnim ljudima, dakle nastavničkom veću, a ne da dozvoli da, kao u našem slučaju, stranački nameštene spremačice i policajci budu članovi školskog odbora koji će samo potvrditi otkaze o kojima se odlučivalo na višem nivou.

Nas tri nismo radile ništa drugačije od svih kolega koje su bile u obustavi. Vesnina ćerka je bila maturantkinja čuvene Jovine gimnazije čiji su maturanti jedni od prvih koji su ušli u blokadu, moj sin je đak Isidorine gimnazije uz koju se nalazi Banovina gde su nemiri bili prisutni na dnevnom nivou, i mi nismo mogle drugačije – zbog osećaja nebezbednosti i podrške studentima, obustavile smo nastavu na sedam nedelja.

Vratile smo se samo zato da naši učenici ne bi ostali neocenjeni, jer smo nas tri jedine obustavile nastavu u opštini Srbobran u kojoj se nalazi pet škola. Svakodnevno smo sa našom parolom „Uspravni uz uspravne“ izlazile u 11.52 i odavale 16-minutni pomen sa još par kolega i učenicima kojih je prvo bilo puno, a zatim, zbog ucena SNS-a, stranački postavljenog domara škole koji nas je fotografisao i to slao u opštinu, bilo sve manje, jer su SNS-ovci išli po kućama i pretili roditeljima te dece da će ostati bez posla.

Imali smo podršku studenata – Samoinicijativne grupe mladih Srbobran, na čijem čelu je bila moja bivša učenica, a sada studentkinja novinarstva, Teodora Momčilović; podršku vašeg Kraljevčanina Zorana Jankovića i grupe ljudi oko njega; podršku lokalnog medija Bezcenzure.info, Novosadske prosvete uz studente, Slobodnog novosadskog univerziteta, kolega sa kičmom iz Srbobrana, Vrbasa, Kule, Crvenke, Novog Sada, kao i medija u čemu je prednjačila divna Ina sa N1.

Često puta su organizovani protesti ispred škole. Na poslednjem protestu na kom je zasedao školski odbor i na kom su otkazi i potvrđeni, ali nisu smeli da nam saopšte ishod zbog broja ljudi koji su došli da nas podrže, bilo je puno pravih ljudi. Ovom prilikom bih se posebno zahvalila Kraljevčanima koji su prevalili ne mali put da nas podrže, Jadranki Brenjo i UZOS-u, Aniti i ostalim kolegama iz Vožda, kao i kolegi Siniši Avramovu iz Bečeja koji je posle nas takođe ostao bez posla.

Tek sad se oporavljam od preživljenog pakla. Ignorisanja, omalovažavanja, toga što su nas dugogodišnje kolege nazivale neradnicima, straha od fizičkog napada... jedina svetla tačka bile su retke kolege – normalci i, naravno, učenici. Sve što nam se desilo je osveta loših đaka.

Ja sam završila Srednju školu prosvetne struke jer sam od malena znala da želim da radim baš sa srednjoškolcima. Ovo je poziv koji se živi. Ja lično sam pregorela. Nikakvi uspesi koje sam donosila tako maloj školi – prva mesta na takmičenjima iz književnosti, besedništva, na literarnim i recitatorskim takmičenjima... državi ništa ne znače.

Ljudi sa licencama, koji su toj deci i psiholozi i pedagozi, često puta zamena za roditelje – izbacuju se iz škola. U škole ulaze osobe bez znanja i zvanja, u najboljem slučaju sa završenim privatnim fakultetima. U mom Novom Sadu najstarija gimnazija, škola od nacionalnog značaja, Jovina, raseljena je u tri škole. Pokušavaju da unište najbolju decu i najbolje profesore. Prosveta je godinama sistematski uništavana i trebaće korenite promene.

Tu smo da pomognemo da do tih korenitih promena dođe, da ukažemo na greške i da pomognemo ovim mladim ljudima u izgradnji nove zemlje u kojoj će institucije raditi svoj posao.

Ovaj posao niko ko ga voli nije radio zbog novca – radio ga je zbog ljubavi i posvećenosti, ali ovaj posao je bio cenjen. Više nije. Ugled prosveti se mora vratiti.

A vratiće se tako što će znanje ponovo biti cenjeno, što deca neće gledati kako nam zemlju vode lažne fakultetlije i doktoranti.

Prosveta je kičma. Ona mora biti uspravna. U prosveti ne bi smeo da radi nijedan čovek koji bar jedan dan nije bio u obustavi i time pokazao svojim đacima primer kako se bori za svoj stav i kako je neophodno kritički misliti.

Ovih dana me drži solidarnost kolega širom Srbije, reči podrške, reči da sam ja njihov uzor. Ja sam svoju misiju završila. A ona je bila – BITI ČOVEK.

I kada me pitaju – da, ja bih sve ponovo isto. Jer drugačije bih išla protiv sebe i svojih moralnih načela. Ne bih mogla da osećam stid pred decom koju sam rodila i pred 24 generacije mojih učenika.

Kraljevo, ima nas. Hvala vam na dobrodošlici, kraljevski grade na tri reke, potomče Stefana Prvovenčanog, prvog srpskog ovenčanog kralja. Žiča vama šapuće vekovne mudrosti, kao nama fruškogorski manastiri sa Dositejevim Hopovom.

Dositej Obradović je bio prvi srpski ministar prosvete i autor himne „Vostani, Serbie“. Zaista, ustala je Srbija, probudila se posle dugog sna. Prosveta ne ćuti, znanje se brani!

Mi smo dužni da pratimo Dositejeve prosvetiteljske ideje i da ne izdajemo korene jer smo pametna, obrazovana, dobra, lepa Srbija.

Često mi kažu da sam idealista i da lepota i dobrota ne mogu spasiti svet. Ali će zato Srbiju spasiti mladost i normalnost, povratak na korene, na vrednosti, čojstvo i junaštvo naših slavnih predaka.

Verujem u njih. A ne možete biti gubitnici kada verujete u budućnost. Obrazovan čovek je onaj koji ima obraz.

Živeli, obrazovani ljudi! “

Na kraju večeri, dok su agregati i dalje brujali, a ljudi se razilazili u mrak, osećao se miris prkosa.   Jer Kraljevo je pokazalo ono što režim ali i oni latentni ćaciji još moraju da nauče: da se dostojanstvo ne gasi prekidačem i da je sramota biti„uzdržan“, kada se brani obraz.

„Prosveta ne ćuti“ više nije samo naziv skupa — to je zavet.

   Ž.B. "Bezcenzure.info"