Funkcioneri SNS-a pokušali da zasene akciju mladih, ali su se našli u slici sopstvenog poraza
U Srbobranu se dogodilo ono čega se vlast očigledno najviše plaši: građani su se odazvali pozivu mladih. Ne velikoj partijskoj infrastrukturi, ne opštinskom aparatu, ne funkcionerskim pozivima i organizovanim dolascima, nego studentima i mladim ljudima okupljenim oko neformalne Samoinicijativne grupe mladih Srbobran.
Oni su pozvali građane da im se pridruže, delili nalepnice sa porukom „Studenti pobeđuju“ i lepili ih kao simbol jedne šire poruke: da strah više ne prolazi, da mladi nisu sami i da građani sve jasnije prepoznaju ko u ovoj zemlji brani dostojanstvo, a ko brani fotelje.
Međutim, umesto da lokalna vlast pokaže makar minimum političke zrelosti i pusti mlade da svoju akciju sprovedu mirno, dogodilo se upravo suprotno. Pripadnici i funkcioneri Srpske napredne stranke pojavili su se na istom mestu, doneli svoj štand i postavili ga tik uz studente i građane koji su ih podržavali. Time je poslata jasna poruka: vlast više ne može da podnese ni nalepnicu, ni okupljanje mladih, ni jednu jednostavnu rečenicu: studenti pobeđuju.
Na licu mesta bili su, između ostalih, predsednik opštine Srbobran Radivoj Debeljački, predsednik Skupštine opštine Srbobran Radivoj Paroški, lokalna funkcionerka Milena Alargić, kao i Aleksandra Maletić, potpredsednica Skupštine Autonomne pokrajine Vojvodine i članica Srpske napredne stranke. Njeno prisustvo bilo je posebno zanimljivo, jer je delovalo kao da je u Srbobran došao neko sa višeg nivoa vlasti da proveri da li lokalni naprednjaci izvršavaju zadatak onako kako se od njih očekuje.
A zadatak je, sudeći po onome što se moglo videti, bio jednostavan: provocirati, ometati, nadglasavati i zastrašiti.
U tome se posebno istakao Radivoj Paroški, koji je tokom događaja ulazio u rasprave sa studentima, dobacivao im i pokušavao da ih ponizi pitanjima o položenim ispitima. Bilo je to politički i ljudski porazno: lokalni funkcioner, čovek sa dugim stažom u politici, raspravljao se sa mladima koji su od njega mlađi po 45 ili više godina, pokušavajući da im drži lekcije iz akademskog uspeha i životnog autoriteta.
Ironija je još veća ako se ima u vidu da se Paroški obrazovao u oblasti marksizma, dakle u akademskom okviru koji odavno ne postoji u obliku u kom je postojao u vreme SFRJ. To, naravno, samo po sebi nije sporno. Sporno je kada neko ko je političku karijeru gradio kroz funkcije, partijsko preletanje i javne položaje pokušava da studentima meri vrednost brojem ispita, i to u trenutku kada ti studenti pokazuju više građanske hrabrosti nego mnogi koji decenijama žive od politike.
Ni predsednik opštine Radivoj Debeljački nije propustio priliku da se uključi u raspravu sa mladima. Umesto da kao predsednik opštine pokaže smirenost, dostojanstvo i odgovornost, on se, prema onome što se videlo na licu mesta, upustio u prepucavanje sa studentima, pozivajući se i na sopstveno akademsko zvanje. Tako je vlast još jednom pokazala da joj problem nisu ni uvrede, ni podele, ni incidenti, nego mladi ljudi koji joj više ne ćute.(otvori ovaj link) https://youtube.com/shorts/qUbgbqM2rEQ?feature=share
Posebno neprijatna bila je atmosfera u kojoj su studentima, prema svedočenjima prisutnih, upućivane optužbe da su „drogirani“. Takve reči, naročito kada dolaze od političkih funkcionera, nisu samo uvreda. One su pokušaj diskreditacije mladih ljudi koji su mirno izašli na ulicu, delili nalepnice i razgovarali sa građanima. Kada vlast nema odgovor na poruku, ona napada nosioca poruke. Kada ne može da pobedi argument, pokušava da uprlja čoveka. A prema onome što smo videli na licu mesta, upravo pojedini funkcioneri SNS-a delovali su vidno uznemireno, rastrzano i van kontrole, što čitaoci mogu i sami da procene na osnovu snimka koji objavljujemo uz tekst.(otvori ovaj link) https://youtube.com/shorts/7_99cNOuu5w?feature=share
Ipak, ono što se na kraju dogodilo bilo je simbolički jače od svake provokacije. Studenti su, mirno i duhovito, prišli predsedniku opštine, seli pored njega, držali nalepnice „Studenti pobeđuju“ i fotografisali se. Ta slika govori više od bilo kog saopštenja. Vlast je došla da demonstrira silu, a završila je kao scenografija studentske pobede.
Važan detalj celog događaja bilo je i upadljivo odsustvo uniformisane policije. Situacija je u više navrata bila na ivici ozbiljnijeg incidenta, atmosfera je bila napeta, provokacije su bile stalne, a mogućnost fizičkog sukoba nije delovala nerealno. Ipak, policije u uniformi nije bilo tamo gde bi građani mogli da je vide i gde bi njeno prisustvo preventivno smirivalo situaciju.
To odsustvo otvara ozbiljno pitanje. Ako policija ume da se pojavi u većem broju i u daleko mirnijim situacijama, zašto je nije bilo onda kada su lokalni funkcioneri i stranački aktivisti stali neposredno uz mlade ljude i njihove pristalice, uz atmosferu stalnog verbalnog pritiska? Ako su se inspektori u civilu nalazili negde u blizini, to nije isto što i vidljivo, preventivno prisustvo policije. Građani nisu dužni da nagađaju da li ih neko štiti. Institucije postoje da bi bile vidljive onda kada je najpotrebnije.
A najvažnije od svega jeste broj. Podržavalaca studenata i neformalne Samoinicijativne grupe mladih Srbobran bilo je duplo više nego pristalica i funkcionera Srpske napredne stranke. U političkom smislu, to je suština celog događaja. SNS je došao sa štandom, funkcionerima, provokacijama i pokušajem pritiska. Studenti su došli sa nalepnicama. I pobedili su.
Zato Srbobran nije bio samo lokalna epizoda. Srbobran je bio mala, ali jasna slika jednog većeg procesa. Režim više ne reaguje kao sigurna vlast, nego kao vlast koju je uhvatila panika. Svaka nalepnica mu izgleda kao pretnja. Svaki student kao protivnik. Svaki građanin koji priđe mladima kao dokaz da kontrola popušta.
U tome je najveći poraz naprednjaka u Srbobranu. Nisu izgubili zato što su ih studenti nadvikali. Izgubili su zato što su pokazali da ih se plaše.
A poruka koja je ostala posle svega kratka je, jasna i jača od svih njihovih provokacija:
Studenti pobeđuju.
Ž.B. "Bezcenzure.info"