Kad ćacad peče prasad

Dok Srbobran s ponosom čuva uspomenu na gospodstvo Lenke Dunđerski, iz lokalne samouprave odlučili su da nam ponude svoje viđenje kulture – prase na ražnju. Manifestacija „Prasicijada“, održana u organizaciji Saveta mesne zajednice uz pomoć udruženja "Šlajz" i "Naša priča" i uz podršku Opštine, poslužila je kao jasan pokazatelj kako aktuelna garnitura razume kulturne potrebe našeg mesta.

Jedan od aktera ovog skupa, Mihajlo Mića Reljić, čovek čiji se uticaj u lokalnim strukturama često dovodi u vezu sa procesima kadriranja i zapošljavanja u opštini, ovom prilikom je sugrađanima predstavio sopstvenu viziju „napretka“. I to je, u najkraćem, njihovo razumevanje kulture. Za njega i ostale organizatore, vrhunac kulturnog uzdizanja svodi se na prase na ražnju, kotliće i hektolitre pića. Dok se javni interes povlači pred ovakvim manifestacijama, ostaje otvoreno pitanje kako neko sa takvim kulturnim dometom učestvuje u odlučivanju o sudbinama naših sugrađana. Upravo tu se postavlja i pitanje da li je Julkica Popović, direktorica srbobranskog Doma kulture, imala ulogu u organizaciji ovog događaja, s obzirom na to da ima iskustvo organizovanja proslave u kafani Proleće, održanoj nakon dodele Lenkinog prstena.

Posebno pitanje koje se nameće jeste ekonomska pozadina ove gozbe. Ako uzmemo u obzir da su se okretala 43 praseta, prosečne težine oko 25 kilograma žive vage, po ceni koja dostiže i 500 dinara po kilogramu, dolazimo do cifre od preko pola miliona dinara samo za meso. Kada se tome dodaju troškovi ćumura, drva, pića i prateće opreme, računica se dodatno uvećava. Zato je legitimno pitanje: ko je ovo platio i koliko je tačno ovaj dan koštao građane Srbobrana? Takođe, javnost ima pravo da zna da li je nabavka sprovedena transparentno ili na način koji pogoduje unapred poznatim dobavljačima.

Međutim, prava slika ove „kulture“ ne vidi se dok traje događaj, već dan posle. Na obali kanala, kod velike Idee, umesto uređenog izletišta ostavljeno je zgarište. Spaljena trava, pepeo i razbacano smeće postali su jedini trajni spomenik njihovoj organizaciji. To je odnos prema javnom prostoru i ekologiji – uzeti sve, a ostaviti pustoš.   

Vrhunac estetskog i kulturnog sunovrata upotpunila je i Milena Alargić. Dok je delila nagrade, ponosno je nosila majicu sa motivom svinjske glave i natpisom „Prasicijada“. Taj prizor možda najbolje oslikava estetske i vrednosne domete onih koji danas vode glavnu reč u našem mestu.

S obzirom na ovakav „uspeh“, nameće se i sledeći logičan korak: pošto se Mića Reljić već dokazao kao vrhunski menadžer za dim, pepeo i zagađenje, predlažemo opštini da mu bez oklevanja poveri i organizaciju „Lenkinog prstena“.

Taman da najsvetiju kulturnu manifestaciju našeg mesta ubuduće dočekuju ražnjevi, pivo i zgarišta — u skladu sa novouspostavljenim standardima.  

A mesto predsednice žirija za najlepšu ljubavnu pesmu moglo bi se, sasvim prirodno, prepustiti Mileni Alargić. Verovatno će stihove „ocenjivati“ sa istim onim žarom kojim gleda u reš pečenu plećku.

   Ž.B. "Bezcenzure.info"