U Novom Sadu, 1. novembra 2025, ispred Železničke stanice u Novom Sadu, okupljeni su se sabrali u tišini, u sećanju, u dostojanstvu. Na godišnjicu tragedije koja je preokrenula tokove javne svesti, živote porodica, i iz temelja uzdrmala poverenje u institucije, oko 200.000 građana iz cele Srbije došlo je u Novi Sad da pokažu da nisu zaboravili. Šesnaest minuta ćutanja za šesnaest prekinutih života, šesnaest rana koje ne zarastaju, proticalo je poput oštre reči usred tišine.

Teodora Momčilović, jedna od pokretača studentskih protesta u Srbobranu, stajala je među ljudima, sa sećanjem i snagom u pogledu. „Sem jeze i tuge koja je tinjala u vazduhu tokom tišine, osetilo se jedinstvo tolikog broja ljudi“, rekla je. „Zastala je cela Srbija na 16 minuta, mi u Novom Sadu, a naši sugrađani u Srbobranu. Delili su nas kilometri, ali misli su nam bile iste. Zbog žrtava nećemo odustati. Naša borba traje i trajaće i dalje.“ Na pitanje šta je najviše boli kada se osvrne na godinu dana borbe, a šta joj daje snagu da nastavi, odgovara bez zadrške: „Najviše me boli nepravda. Svaki pretučeni, ugnjetavani, ucenjivani građanin, to me boli. Čak i kada se osećam bespomoćno, osvrnem se oko sebe, a ono što ugledam jeste – nisam i neću nikada biti sama. To je ono što mi uliva snagu.” O studentima koji su sve ovo vreme bili pokretač društvenih promena, kaže da se već spremaju za mogući izborni proces: „Da, naravno da se pripremamo. Studentska leđa nisu mala, a to su pokazala godinu dana unazad. Znate li zašto? Zato što su uvek tu građani Srbije da nam čuvaju ta leđa!“ Njena vera u promenu je neupitna: „Verujem u kompletnu promenu sistema i ljudi u njemu. Vera dolazi zbog svih ugašenih života. I zbog neizmerne želje da našu zemlju učinimo boljom, kako za nas danas, tako i za naša pokolenja sutra.“ Teodora ne beži ni od ličnih emocija, ni od istorije. Njen deda, ratni vojni invalid, i njen otac, koji je nekada protestovao kao ona sada, ali i slavna istorija naših predaka – oblikovali su je: „Oni od kojih sam primarno učila i nasledila bunt su moji članovi porodice. Moj deda je bio ratni vojni invalid, i u jeku ove borbe je on preminuo, što me je dodatno podstaklo da se borim i iskupim sve njegove dane, sate i minute koje je proveo braneći ovu zemlju. Moj tata je sam šetao za Beograd sa transparentom na kom je pisalo „SLOBODA“. Tada sam bila vrlo mala, ali zato sam 15. marta šetala ja, sa velikim brojem ljudi, i nosila isti transparent. Prelazeći 120 km na putu do Beograda, kad god mi beše težak korak, setim se ko je prepešačio Albaniju za našu slobodu. Setim se kako se domovina brani. Setim se i onog okićenog sa perom sokola, čije korake, reči i bistre oči pamte svi. Moje majke koja je ćuteći izgubila zdravlje, nje se setim kada nešto prećutim, zato neću da ćutim! Vidimo se na ulici, celim srcem uz Dijanu Hrku“! Među prisutnima na skupu bila je i profesorka srpskog jezika i književnosti, Slavica Filipović, koja je nakon 24 godine rada — od kojih je više od 20 provela u srobranskoj gimnaziji — dobila otkaz zbog podrške studentima. Kada smo je pitali šta joj je, gledajući okupljene u Novom Sadu, odzvanjalo u duši, odgovorila je: „Prvo tuga, 16 minuta tišine koje je odzvanjalo kao pad nadstrešnice pre tačno godinu dana. Suze zbog ubistva 16-oro ljudi, među kojima je bilo najviše dece, zbog boli majke Dijane Hrke koja se rešila da štrajkuje glađu prekoputa Ćacilenda. Zatim bes i ogorčenje zbog činjenice da živim u koloniji u kojoj je jedan čovek devastirao sve institucije — prosvetu, zdravstvo, sudstvo, medije. Novac je jedini Bog kojem se on i oni kojima se okružio klanjaju, i sve će učiniti da se istina ne sazna — jer istina o korupciji koja je ubila šesnaestoro ljudi pod nadstrešnicom po saopštenju Specijalne anketne komisije formirane zarad otkrivanja istine, vodi do kabineta Nenadležne institucije.“ Na naše pitanje da li je mogla da zamisli da će ostati bez posla zbog solidarnosti sa studentima i učenicima, i da li bi ponovo uradila isto, profesorka Filipović odgovorila je otvoreno: „Nikada nisam razmišljala da će se ovakva tragedija desiti, i da će potom onaj deo društva koga su zvali najuspavanijim reagovati. Pametno, strpljivo, gandijevski, uporno. Ja mogu samo da budem ponosna što sam koračala uz Mladost, zed generacija je čudo. Oni imaju ono što druga strana nema — ljubav, solidarnost i razumevanje i prihvatanje drugačijeg. Zato i jesu pobednici. Zato više nema duhoklonuća već studentoljublja. Tako da je pitanje da li bih ponovo isto suvišno — biti na strani dobrog, moralnog, kritičkog mišljenja je moj zadatak kao profesorke. Onaj ko misli drugačije, a radi u prosveti, posao je promašio. Ti si primer u svemu. Parafraziraću Čehova — kod čoveka sve mora biti lepo, i duša i telo. Moji učenici to znaju. I jako bitna stvar jeste menjanje prosvete iz korena — onaj koji jedan dan nije obstavio nastavu, ne sme biti u prosveti jer nema časti i građanske hrabrosti da jasno iskaže svoj stav. Mogu samo da zamislim koliko umivene Šešeljeve radikale koji celu ,,politiku’’ grade na govoru mržnje bode to što studenti iz Novog Pazara spavaju u Studenici. Zahvaljujući episkopu Justinu. Porfirije je crnim slovima upisan, kakav pad i poniženje da je takav čovek došao na mesto patrijarha Pavla. A što se tiče lokalnih i svih drugih poslušnika koji su se drznuli da se prema slobodnom čoveku ponašaju kao prema robu (jer mentalitet roba drugo ne može poznavati), LUSTRACIJA!” Na pitanje kada je osetila da rad u prosveti nije samo posao, već poziv koji se živi i koji traži ličnu hrabrost, rekla je: „Od trenutka kada sam poželela da radim baš sa srednjoškolcima, dakle od prvog razreda Srednje škole prosvetne struke. Ovaj poziv niko nije birao zbog plata koje su uvek bile bedne, a sada su najbednije. Birao ga je zbog ljubavi prema pametnoj mladosti kojoj treba i psihološka i pedagoška potpora. Moji učenici jako dobro znaju šta znači imati pravo na svoj stav. Tome sam ih učila od prvog dana. Kada umeš da argmentovano obrazložiš svoje mišljenje, nema tog ,,autoriteta’’ koji može ustvrditi da nisi u pravu. Nema straha. Jer ima znanja. Znaju da im se sve tokom života može oduzeti, ali znanje i ljudskost ne. Na skupu su me sretali učenici — od moje prve generacije do poslednje, širom ranjenog Novog Sada. Ljubav, osmesi, sigurnost, i vera da smo na pravom putu. Moji učenici — moji prijatelji. Stide se škole koju su završili — I to dosta govori o prethodnim dešavanjima. Tužno je što među njima ima i onih, na sreću jako retkih, koji su zbog plate i položaja prihvatili da budu deo ovog kvarnog Sistema. Mi, većina nas, uspravno hodamo i mirno spavamo. Ne mislim da sam bila hrabra. Samo sam branila dostojanstvo sopstvenog poziva. O svakodnevici posle otkaza govorila je sa neobičnom lakoćom i snagom: „Meni je jako lepo. Konačno imam vremena za sebe. I konačno sam slobodna. Ja zapravo tamo nikada nisam pripadala. Angažovani su mi i duh i telo. Svakodnevna fizička aktivnost, posmatranje i učestvovanje u odrastanju mojih 17-ogodišnjaka, šetnje sa psom, kafe sa prijateljima, čitanje knjiga, gledanje kvalitetnih filmova i serija. Odmaram se od pakla koje sam preživljavala u toj školi , posebno proteklih 4 godine od kad je SNS ušao u školu, što je bilo nedopustivo ali u ovoj banana državi, sasvim realno. Ponosna sam na sve što smo radili — posebno na svakodnevno odavanje počasti 16 minuta uz našu parolu ,,Uspravni uz uspravne’’. I na tome što sam ih naučila važnu životnu lekciju — a to je da svom pozivu pripadaš i onda kada pokušavaju da ga uruše, a ti braniš dostojanstvo poziva po cenu otkaza. Naučili su i da biti slobodan znači biti spreman da podneseš žrtvu. Zahvaljujem Bogu što mi se ovo desilo baš sada, jer sam se povezala sa kolegama na nivou cele Srbije koje su pretrpele isti ili sličan nivo nasilja. Vesna, Mira i ja nismo same, ima nas mnogo u celoj Srbiji. Prosvetari me zovu da govorim na njihovim skupovima, strane televizije su zainteresovane za represiju koju prosvetari trpe… pumpamo!”

Za kraj razgovora, pitali smo profesorku Filipović koji stih ili pesmu bi sada pročitala svojim učenicima, da ih ohrabri i podseti koliko vrede: „Prvo mi na pamet padaju Šantićevi stihovi ,,Ostajte ovdje, sunce tuđeg neba neće vas grijat ko što ovo grije’’, ali oni to znaju. A znaju i nekadašnju himnu Srbije koju je napisao prvi srpski ministar prosvete, Dositej Obradović, ali evo nekih stihova koji će ih podsetiti ko su im preci i kako će u budućnost:

Vostani Serbie! Vostani carice!

I daj čedom tvojim videt tvoje lice.

Obrati serca ih i očesa na se,

I daj njima čuti slatke tvoje glase.

Vostani Serbie!

Davno si zaspala,

U mraku ležala

Sada se probudi

I Serblje vozbudi!“

I dok su ovi stihovi odzvanjali u tišini koja je već jednom govorila jače od megafona, činilo se da se nešto pokrenulo ispod kože ovog naroda. Ne u revoluciji, ne u besu, već u onom tihom, čvrstom „ne pristajem više“, koje se rađa u ljudima kad ih više ništa ne može uplašiti. Jer „Vostani Serbie“ nije samo pesma – to je zov iznutra, glas koji nas budi iz kolektivne ukočenosti. U Slavičinim rečima, kao i u Teodorinim, u hodu studenata i tišini majki, probija se misao da ova zemlja još ima čime da ustane. Ima mladost koja ne ćuti. Ima profesore koji ne kleče. Ima ljude koji ne zaboravljaju!

   Ž.B. "Bezcenzure.info"