On je anonimni autor najčitanijih tekstova portala bezcenzure.info. Njegovi pasusi se dele u tišini, šapuću u kancelarijama, čitaju krišom, a njegove rečenice bole više od otvorenih optužbi. Po prvi put — progovorio je za medije. I ne samo to: pod pseudonimom Dopisnik iz Ćacilenda, najavio je objavljivanje zbirke izabranih tekstova, pod naslovom koji savršeno oslikava njegov stil – Ćacilend: Karakteri, klijentelizam i patologija u malom.

Donosimo vam ekskluzivni intervju sa čovekom koji je autor tekstova koji su uzdrmali naše malo mesto:

Ko je Dopisnik iz Ćacilenda?

Dopisnik iz Ćacilenda nije ime, to je pozicija. Čin posmatranja, zapisivanja i otkrivanja onoga što bi ostalo u mraku da se neko nije usudio da upali svetlo. Ime autora nije važno — važnije je da se jasno vidi šta se u ovoj palanci događa iza kulisa.

Šta Vas je nateralo da počnete da pišete?

Nešto između gađenja i odgovornosti. Gađenja pred količinom primitivizma, i odgovornosti prema društvu. Prvi tekst je bio pokušaj da ne poludim gledajući kako ljudi bez minimuma moralne, intelektualne ili čak ljudske vertikale upravljaju sistemom. Pisao sam jer više nisam mogao da ćutim. A kad sam video reakciju, znao sam da sam pogodio.

Poznajete ljude koje opisujete?

Većinu. Neki me pozdravljaju svaki dan, neki me zovu na kafu. A neki su verovatno pročitali svaki tekst i pitali se: „Ko li ovo piše?“ Odgovor stoji svaki put ispod teksta, u pseudonimu.

Svaki tekst ima drugačiji pseudonim. Zašto?

Zato što pseudonim kod mene nije lažni identitet. On je završna rečenica teksta. Kada tekst govori o plagijatoru, potpišem se kao Volter Kin, najpoznatiji svetski plagijator. Kada opisujem čovekoliku pojavu sa inteligencijom amebe, logično je da kao autor bude potpisan Čarls Darvin. Pseudonim je ključ za razumevanje teksta, tačka sagledavanja. On nije maska — on je tumač. Čitalac koji to prepozna dobija dodatni sloj značenja.

Kako birate koga ćete opisati?

Ne biram ih ja, oni se sami ponude. Njihova dela pišu predložak i daju mi sav materijal: groteskne likove, apsurdne događaje i izobličene strukture vlasti. Niko od ovih likova nije karikatura — oni su originali. Ja sam ih samo dokumentovao i naučnim pojmovima objasnio njihove mračne porive.

Vaši tekstovi deluju kao spoj političkog komentara, psihijatrijske dijagnoze i sociološke studije. Kako birate pristup?

Pristup se bira sam kada se pogleda predmet. Ako imate nekog ko koristi vlast da bi hranio narcisoidni impuls — koristite psihoanalizu. Ako imate čoveka koji svesno parazitira na poziciji dok sistem tone — koristite sociologiju. A ako imate ženu koja traži vodu i šećer jer je neko napisao istinu — koristite humor. Sve je stvar alata i poštovanja prema istini. Nikada ne izmišljam. Samo precizno pakujem realnost u rečenicu koja ne može da se ospori.

Jeste li ikada preterali? Osetili da ste otišli predaleko?

Ne! Jer ne postoji „predaleko“ kada opisuješ stvarnu patologiju vlasti. A, ako se neko uvredi zato što sam napisao da ima fiziologiju glodara, onda neka se zagleda u svoju biografiju, diplomu, odnos prema ljudima. Pa neka sam proceni gde leži uvreda — u tekstu, ili u stvarnosti koju kreira upravo osoba koja se uvredila.

Da li vam se neko obratio nakon objavljivanja nekog teksta?

Nekoliko puta, ali uvek indirektno. Jedan mi je rekao: „Ko god da piše ove tekstove, taj zna previše.“ Nasmejao sam se — u sebi! (smeh)

Recimo, tekst o člankovitom crvu. Je l' to stvarno opis neke osobe?

Apsolutno! I to nije karikatura, već skoro doslovan opis. Bio sam prisutan kada su ljudi iz njegovog okruženja rekli: „Ni rođeni otac ga ne bi bolje opisao.“ Tada sam znao da sam pogodio — bez mržnje, bez uvrede, samo preciznom psihoanalizom.

Šta želite da postignete tekstovima?

Želim da ništa ne prođe neprimećeno. Želim da neko pročita i kaže: „Dobro je, nisam lud. Dakle, ovo što gledam stvarno jeste poniženje zdravog razuma.“ Ja pišem da zabeležim, da ostane. Jer kad se jednog dana, a verujem da će to biti uskoro, sve ovo sruši — mora postojati arhiva ludila. Uz to, ako se osoba koja je predmet teksta znoji posle čitanja, maksimalan efekat je postignut.

Najavili ste i knjigu pod naslovom “Ćacilend: Karakteri, klijentelizam i patologija u malom”. Šta je Ćacilend i zašto je knjiga ponela taj naziv?

Ćacilend je mentalni, politički i moralni mikrokosmos jedne palanke. To nije geografska, već dijagnostička odrednica. To je mesto gde logika prestaje, gde nestručnost postaje kvalifikacija, a funkcije padaju s neba. I što je najgore, takvih "ćacilenda" ima mnogo. Knjiga beleži anatomiju tog sveta — njegovih likova, logike, patologije i simbioza. Ona pokušava da mapira taj organizam iznutra, kao tumor pod skenerom. Ćacilend je stanje duha – i zato treba da ga imenujemo, ogolimo i ne damo mu da preživi kao dominantna društvena norma.

Koliko je ovaj projekat ličan, a koliko univerzalan?

Iako pišem o konkretnim likovima iz lokalne sredine, fenomeni koje opisujem su globalni: klijentelizam, nemoral, intelektualna prostitucija, izopačenost, klimoglavci, paraziti, i njihovi diktatori. Svaka palanka ima svog Poglavicu. Svaki sistem ima svog Pupka i Globusa. Ova knjiga je lokalna po jeziku, ali univerzalna po bolesti koju detektuje. Zato je i važno da se čita i širi.

Šta sadrži knjiga?

Sadrži ključne tekstove objavljene na portalu, ali i nove, koji do sada nisu objavljeni. To su portreti pojedinaca koji još nisu legli na psihijatrijski kauč vašeg portala, a u poslednje vreme su se prilično istakli. U knjizi dobijaju svojih pet minuta. Štampano izdanje knjige je u pripremi i treba da izađe do kraja godine, a elektronsko će već sutra biti dostupno i moći će da ga preuzmu svi koji žele. Anonimno i besplatno, naravno.

Da li će se i Drug Pišta naći u knjizi? Ko je on zapravo, i da li je tačno da je postao švaler tek u poznim godinama? Neki tvrde da zbog toga vuče nogu...

Moraćete da sačekate da knjiga bude objavljena, pa ćete videti da li je i Drug Pišta jedan od junaka u njoj. Pišta je mitološko biće palanačke tranzicije — tip koji je čitav život proveo na ivici svega: pameti, morala, egzistencije. U mladosti nije bio ni švaler ni bitan — bio je tek još jedan skojevac sa jeftinim cipelama i još jeftinijim snovima. Bio je onaj što prećuti kad treba da se buni, i ogovara kada treba da ćuti. A onda je došlo vreme u kome takvi postaju „ugledni“. Pišta je palanački Don Žuan, koji je svoj ljubavni uspon započeo tek kada su mu i kičma i moral bili savijeni. I da, vuče nogu — ali ne zato što je ranjen u junaštvu, već zato što se uhodavanje u švaleraj u šezdesetim često završava išijasom. No, Pišta u to ne veruje. On misli da je to posledica „previše akcije“. U stvarnosti, to je samo znak da je i degeneracija morala, i degeneracija kičme – krenula iz istog centra: iz nedostatka dostojanstva.

Da zaokružimo priču – čemu sve ovo? Šta je bio Vaš lični impuls da napišete knjigu poput ove?

Da budem iskren, ovo nije knjiga nastala iz besa. Ni iz želje za osvetom. Ovo je knjiga iz nemoći, ali one intelektualne i moralne nemoći da i dalje ćutim. Kada živite u ambijentu gde se gadiluk pretvara u vrlinu, a primitivizam u političku veštinu, jedino što vam preostaje jeste da pišete. Da beležite, da ostavite trag.

Šta biste poručili čitaocu koji se u nekom od likova prepozna?

Ako se prepozna – znači da za njega još ima nade. Najgori su oni koji se ne prepoznaju, a svuda su oko nas. Oni su slika i prilika ćacizma. Ova knjiga je pokušaj da se stvori distanca. Da se pogledamo sa strane i da se zapitamo – u šta smo se to pretvorili?

I za kraj – šta sledi posle Ćacilenda?

Posle Ćacilenda mora doći oporavak. Ova knjiga nije rešenje, ali je dijagnoza. A svaki oporavak počinje tačnom dijagnozom. A kada jednog dana pobedimo — onda ćemo se, možda, prvi put i potpisati imenom i prezimenom.

   Ž.B. "Bezcenzure.info"