Prvog novembra prošle godine Srbija je zavijena u crno, a Novi Sad je postao ranjeni grad. Nadstrešnica na železničkoj stanici pala je kao simbol jedne države koja se srušila sama na sebe. Šesnaest izgubljenih života ostalo je pod betonom nebrige, bahatosti, korupcije i sistemske truleži. Taj dan nije samo tragedija, to je rana koja još krvari. Ali iz te rane, iz tog bola i tuge, izrasla je snaga kakvu Srbija odavno nije videla — snaga studenata.
Oni su prvi rekli: dosta! Dosta ćutanja, dosta laži, dosta poniženja. I tada je počelo ono što nijedan režim ne može da zaustavi — buđenje naroda.
Od prvih dana posle tragedije, studenti su stali na čelo kolone dostojanstva. Dok su institucije ćutale, oni su govorili. Dok su mediji lagali, oni su svedočili istinu. Dok su moćnici bežali od odgovornosti, oni su marširali pravo ka istini. Iz dana u dan, iz protesta u protest, iz ulice u ulicu, nicala je nova Srbija.
Blokirali su fakultete, mostove, bulevare. Blokirali su RTS i RTV, javne servise koji odavno više ne služe javnosti (ako su ikada i služili). Pešačili su stotinama kilometara, obilazeći svaki zaseok Srbije. Na svakom koraku dočekivani su kao heroji: narod ih je grlio, monasi su im otvarali manastirske kapije, deca su im mahala zastavama. U tim slikama nije bilo politike, bilo je samo jedinstva. Prvi put posle mnogo godina, Srbija je ličila na narod.
Ta deca su hapšena, gažena i prebijana. Lomili su im vilice. Bacali ih na asfalt, gazili čizmama, ispaljivali zvučne topove kao da su neprijatelji, a ne deca ove zemlje. Ipak, nisu poklekli i nisu odustali. Mnogi od njih su izgubili godinu studija, ali su dobili nešto što se ne meri diplomom — poštovanje i ljubav čitavog naroda. Njihova žrtva postala je svedočanstvo da istina ima cenu, ali i da njihova borba ima smisla. Ono što su oni uradili, nijedna partija nije mogla: spojili su građansko i nacionalno, razum i emociju, zastavu i slobodu. Pokazali su da patriotizam nije mržnja, već ljubav. Da jedno bez drugog — građansko bez nacionalnog, nacionalno bez građanskog — ne može, jer tada gubiš i čoveka i zemlju.
Njihove slike – studenti pravoslavne i muslimanske veroispovesti zagrljeni, studenti iz Novog Pazara dočekivani u manastirima Studenici i Žiči, kolone mladih koje pešače kroz Srbiju – postale su svedočanstvo novog nacionalnog jedinstva i pomirenja. To je ona Srbija koja ujedinjuje, a ne deli; koja poštuje različitosti, i koja ima zajednički san da bude slobodna i pravedna.
Režim koji vlada podelama, lažima i strahom, ne zna kako da se izbori sa istinom i hrabrošću. Diktatura Aleksandra Vučića, zasnovana na strahu, pretnjama i lažima, danas je razobličena do gole srži. Studenti su pokazali da car nije samo go, nego i da beži od sopstvenog naroda. Vučić se više ne usuđuje da raspiše izbore čak ni u mesnim zajednicama, jer zna da bi poraz bio neizbežan. Novi Sad je najbolji primer: zakonski rok za raspisivanje izbora u mesnim zajednicama odavno je prošao, ali izbora nema, jer Vučić zna da više nigde ne može da pobedi, ni kupovinom ni ucenama.
Za samo godinu dana, studenti su uspeli ono što su mnogi smatrali nemogućim: vratili su narodu ono što mu je Vučić oduzeo. Vratili su nam zastavu, himnu, ponos i dostojanstvo. Vratili su veru da ova zemlja nije izgubljena. Pokazali su da prava Srbija ne živi u funkcionerskim kabinetima ni u stranačkim prostorijama, niti u Ćacilendu, nego na ulicama — u koracima, u pogledima koji se ne spuštaju pred lažima, pretnjama i nasiljem.
Oni su razobličili Vučića kao lažnog patriotu, čoveka koji je pod maskom „zaštitnika Srba“ predao Kosovo, izdao narod i opljačkao državu. Zaklinjao se u Kosovo, a predao ga Kurtiju. Zaklinjao se u sirotinju, a obogatio tajkune. Njegov „keš-patriotizam“ ogoljen je do srži, jer pred ovom decom, iskrenom, hrabrom i čistom, nema više gde da se sakrije.
Prvi novembar zato nije samo dan tuge i sećanja, već i dan odluke. Dan kada sećanje postaje zavet da se nikada više ne smemo vratiti na staro. Da ćutanje više nije opcija. Da, uz korupciju, i ravnodušnost ubija, a otpor leči. I zato, 1. novembra svi moramo biti u Novom Sadu. Rame uz rame, korak uz korak, srce uz srce. Jer to više nisu samo studentski protesti, to je borba svih nas. Borba za istinu, za pravdu, za dostojanstvo. Za zemlju koju su nam oteli, a koju sada zajedno vraćamo.
Vučić je izgubio, raspisao izbore ili ne. Jer kad vlast više ne sme da pita narod za mišljenje, onda je narod već presudio. On je izgubio, a mi smo dobili ono što nam je najviše nedostajalo: veru da možemo sami, bez vođa i bez gospodara. Zato ćemo 1. novembra u Novom Sadu biti svi — studenti, profesori, radnici, seljaci, roditelji i deca — svi mi koji znamo da je ovo naša poslednja linija odbrane i prva linija slobode. Jer kada narod ustane sa svojom decom, više ga niko nikada ne može oboriti!
Ž.B. "Bezcenzure.info"