U Srbiji, zemlji beskrajnih mogućnosti, nikad se ne zna — danas si predsednik školskog odbora i profesor u školi, sutra direktor centra za socijalni rad, a prekosutra možda ministar za energetiku! Sve zavisi od jedne sitnice: članske karte SNS-a. Diploma? To se rešava u hodu: preko vikenda BK, u ponedeljak master, u utorak — direktorska fotelja! Posebna draž je u tome što se više ne zna gde počinje prosveta, a gde socijalni rad. Sve se nekako stopilo u jedno, partijsko „opšte dobro“! Neko donese odluku o otkazima, a nekoliko meseci kasnije — hop! — nova funkcija, nova vrata, novi pečat, nova plata! Kadrovska politika naprednjaka više liči na lutriju nego na sistem, samo što u toj lutriji svi dobijaju. Naravno, ako imaju srećan broj u partijskom spisku. Pa tako spremačica vrlo lako može da se pretvori u prosvetnog radnika, domar u profesora, a jučerašnja maturantkinja počne da predaje onima koji su donedavno sedeli pored nje u klupi — direktno iz školske klupe u zbornicu, bez suvišnih komplikacija. Uostalom, čemu iskustvo kad postoji „napredna praksa“? Napred(nj)ak, kažu, nema granica. I sve to funkcioniše besprekorno u državi u kojoj je stranačka lojalnost jedini kriterijum, a logika je suvišna. A možda i nismo dovoljno zahvalni. Možda bi, zapravo, trebalo da predložimo da svi koji su učestvovali u partijskom „napretku“ dobiju svoju šansu. Ako već spremačica ima iskustva u prosveti i član je školskog odbora, zašto ne bi postala razredni starešina, ili školski psiholog? Ako je domar sposoban da zameni sijalicu, možda može i da predaje fiziku? Ipak je to sve energija, zar ne? Kod nas je sve moguće — osim da stručnost i poštenje budu uslov za napredovanje. U svemu tome, na njihovu žalost, nepravedno bivaju zapostavljeni oni „neutralni“, takozvani „svedoci saradnici“, oni koji su nekako tiho (ali snažno) postali „drugovi članovi biblioteke“. Ne prođu ni oni baš bez ikakve nagrade, norma im kanda raste, ali samo jednokratno — od avgusta do avgusta. Nikako da padne nekakvo dugoročno rešenje, nešto što bi im dalo prostora da se i oni razmahnu i zasijaju punim sjajem, u skladu sa svojim čvrstim revolucionarnim stavovima. Ipak, nastaviće da se dokazuju dok i to rešenje konačno padne. Ako procene da je oportuno, odspavaće nekoliko nedelja u Ćacilendu, među „studentima koji žele da uče“, sve uzvikujući Lenjinovu parolu „učiti, učiti, i samo učiti“, a zapravo se vodeći načelom „sve za normu — za normu sve“!

Ali, da se mi ne zavaravamo, kome još trebaju stručni i sposobni? Ko je još lud da uči i upisuje prave fakultete, pored SNS Akademije mladih lidera? Na tom čarobnom mestu se odjednom nauči sve: od menadžmenta i socijalnog rada, do pedagogije i politike. Jer, kao što bi rekli naši kadrovski genijalci: „ko zna — zna, a ko je član — zna bolje.“ Svakako, ova zemlja više ne liči na državu, već na igricu: ko pre stisne dugme „članstvo“, otključava sledeći nivo karijere. I tako unedogled, dok se isti ljudi vrte na ringišpilu funkcija, od škole do centra za socijalni rad, od centra do opštine, pa nazad, sve dok im se ne zavrti u glavi od sopstvenog napretka. I možda je to pravi smisao rotiranja funkcija — da se svima zavrti, da se niko ne pita kako, zašto i po kom kriterijumu. Jer kad se dovoljno brzo vrtiš, ne vidiš više ništa — ni zakon, ni moral, ni sramotu.

Ali nema veze, bitno je da se vrti!

   Ž.B. "Bezcenzure.info"