Aleksandar Vučić je godinama prodavao bajku da Srbija može da igra na sve strane, da balansira između Rusije, Amerike, Kine, EU i NATO-a, da vodi spoljnu politiku „dobro jutro čaršijo na sve četiri strane“. I šta smo dobili? Sankcije NIS-u od 1. oktobra, udarac u srce naše energetike, poskupljenje goriva i scenario koji miriše na redove, nestašice i benzin iz flaša od dva litra.
Najavljivao je da ide u Ameriku da se izbori za smanjenje carina od 35%, a vratio se sa sankcijama. To nije diplomatija, to je šamarčina koja nas vraća trideset godina unazad.
U Njujorku je doživeo istorijsku bruku: govor u praznoj sali UN. Umesto da stane iza svoje zemlje, žalio se na sopstveni narod, pljuvao građane Srbije pred svetom. Nikada nijedan predsednik nije napravio takvu sramotu. Sala prazna, svet nezainteresovan, a Vučić kao da drži miting sam sebi. Samo što ni tabloidi nisu mogli da sakriju da niko ozbiljan nije došao da ga sluša. Aplaudirali su mu, i to energično, samo Šutanovac (onaj isti „žuti ološ“ koji je kao opozicionar pljuvan i vređan, da bi kasnije „preleteo“ i dobio ambasadorsku funkciju u SAD), Marko Đurić i Suzana Vasiljević. Isto je i sa njegovim „velikim sastankom“ sa Markom Rubiom. Vučić se hvali „prijateljskim razgovorom“, a rezultat – katastrofa! Umesto smanjenih carina, Srbija dobija sankcije koje pogađaju NIS i direktno udaraju po džepu građana. Dakle, išao da popravi, a vratio se ponižen. Toliko o genijalnoj diplomatiji.
U tom kontekstu ne treba da zaboravimo ni njegov pokušaj da se pod lažnim imenom umuva na donorsku večeru na Trampovom imanju na Floridi.
Skandal za skandalom. Simbol čitave politike: blefiranje, lažno predstavljanje i poniženje. Kad si niko i ništa, onda ti ni vrata ne otvore, pa makar bio i predsednik Srbije. Tako je bilo i sada u Njujorku – dok su svetski lideri bili kod Trampa na ručku (čak je i lažna država Kosovo imala predstavnika), Vučić je, u skladu sa svojom ćaci diplomatijom, sedeo na hodniku i jeo sendvič: po ko zna koji put marginalizovan i izopšten iz visokog društva.
Nakon te sramote, pokušao je spinovanjem da stvori iluziju da je imao veoma značajan susret sa Netanjahuom, iako je jasno da je izraelski premijer, zbog svoje ozloglašenosti u svetu, već izgubio politički kredibilitet. Ali to Vučića ne zaustavlja. Netanjahu, danas prepoznat kao simbol političke represije i desničarskog radikalizma, postao je Vučićeva nova politička karta iako taj susret neće doneti ništa korisno za Srbiju. Sam Vučić se neprestano petlja i pokušava da narodu prodaje lažnu sliku o svojoj snazi i „patriotizmu“, dok iza kulisa neprestano sprovodi politiku koja je protiv interesa običnog građanina Srbije.
Posebna priča je oružje. Vučić se hvali da je jedini u Evropi koji prodaje oružje Izraelu, šalje municiju Ukrajini, a istovremeno se zaklinje u „bratske odnose“ sa Rusijom. Dakle, vara sve i svakoga, a na kraju svi okreću leđa. Rezultat? Sankcije, izolacija i poniženje. Sve to se događa dok se Srbija sve više vezuje za Kinu – ili, tačnije, dok se pretvara da jeste „nezavisna“, a u praksi prihvata aranžmane bez jasne transparentnosti. Krediti, infrastrukturni ugovori iza zatvorenih vrata i predaja rudnih bogatstava: prema brojnim izveštajima Kinezi iznose tone zlata iz Srbije svakog meseca. Krediti se uzimaju pod uslovima koji stavljaju buduće generacije u dužničko ropstvo, a transparentnosti nema – samo Bog i Vučić znaju koliko smo dužni Kini. Za one malo upućenije, sankcije NIS-u su i posledica bliskosti Srbije i Kine, dakle još jedan od razloga fijaska Vučićeve ćaci diplomatije. Ekonomske posledice sankcija NIS-u su jasne i brutalne: kratkoročno – potresi u snabdevanju, rast cena goriva, udar na transport i poljoprivredu; srednjoročno – pritisak na budžet ako država odluči da „spasi“ kompaniju; dugoročno – restrukturiranje energetskog lanca i povećan trošak za privredu. Sve to dok narod oseća rast cena u kešu, a ne u statistikama.
Vučićevo ponašanje kod kuće ne zaostaje za njegovim spoljnim fijaskom. Parada koja je najavljivana kao „događaj godine“ takođe se pretvorila u debakl: bila je otvorena samo za ćacije, a policija je sprečavala studente i građane da prisustvuju defileu srpske vojske. Na toj paradi je trobojka postala petobojka, simbolički ukazujući na sve što je Vučić učinio da ukine srpsku tradiciju i istoriju, i ukalja državne simbole. Dok Vučić razglaba o miru, dijalogu i pluralizmu, unutar zemlje i dalje se primenjuje sistem nasilja i represije. Građani se suočavaju sa diktaturom gde svaki kritički glas dolazi pod udar sile. Milan Radoičić, čovek koji je simbol Vučićeve politike na Kosovu, teroriše građane Kosjerića, studentima se produžava pritvor i proširuju optužnice.
Od privatizovane vojne parade do sankcija NIS-u i potencijalnog sloma privrede i energetike, Vučićeva politika je postala ekonomski destruktivna i politički apsurdna. Srbija je, zbog njegovih grešaka, na putu ka novim devedesetim, sa strašnim posledicama po svakog građanina. Svet se okrenuo protiv njega, a Vučić je postao sam sebi najopasniji neprijatelj. Već viđeno. Sve njegove politike završavaju se na isti način: ratovi, sankcije, nestašice. On Srbiju gura u nove devedesete, samo sa jednom razlikom – sada uz potpunu medijsku kontrolu, batinaše i strahovladu. Kad se pogledaju prazne stolice u UN, sankcije koje stupaju na snagu, krediti koje niko ne zna kako ćemo vraćati i narod koji živi u strahu, jasno je da Vučić nije lider, već grobar sopstvene države. On je hteo da bude igrač, a postao je klovn. Srbija plaća cenu njegovog ludila.
Jedino što mu još preostaje je da zapali fitilj i gleda kako Srbija gori.
Ž.B. "Bezcenzure.info"