S obzirom na to da se predsednik Opštine Srbobran, Radivoj Debeljački, u objavama i komentarima na svom Fejsbuk nalogu pravi slep pored očiju, i da je to što je napisao bilo toliko drsko, bezobrazno, uvredljivo i besmisleno (toliko da vređa inteligenciju), prinuđeni smo da mu odgovorimo na ovaj način.

Svaki put kada vlast u Srbiji pokuša da odgovori na građanske proteste, jasno se vidi sva beda njihove politike i potpuni raskorak sa realnošću. Njihovi „spontani skupovi protiv blokada“ još jednom su pokazali koliko su prazni i besmisleni: bedan odziv, transparenti smešni do groteske, okupljeni partijski aktivisti i ljudi dovedeni pod pretnjom gubitka posla. To nije protest građana, već skup ucenjenih, poslušnih i koristoljubivih. Kada penzioneri nose transparente „Hoću da radim“, a sredovečni ljudi natpise „Hoću da učim“, jer na skupu nema nijednog studenta ili učenika, jasno je da je reč o partijskoj mobilizaciji, a ne o iskrenom građanskom izrazu nezadovoljstva. Ali, ovde nije reč o tome, već o bahatosti, cinizmu i licemerju onih koji su nosioci vlasti, i ujedno najglasniji u pozivima na povratak „normalnom životu“.

Kada god režimski aparatčici i beskičmeni poslušnici progovore o „normalnom životu“ i „razvoju Srbije“, to zvuči kao bezočna drskost i bezobrazluk koji se graniči sa glupošću! Najveća uvreda za zdrav razum, i ono što boli do srži, je kada ti isti koji su uništili Srbiju govore o „pravu na normalan život“! Ko je ljudima u ovoj zemlji uzeo pravo na normalan život, ako ne upravo režim koji oni svesrdno podržavaju i čije su sluge? Šta je za njih normalno? Za njih je normalno da se Srbija pretvori u groblje nepravde i nekažnjenih tragedija. Podsetimo se samo nekih:

- Sedmoro poginulih u padu helikoptera, tragedija koja je proglašena nesrećom, iako su odgovorni sedeli u vrhu vlasti.

- Rušenje u Savamali – privatni objekti sravnjeni su sa zemljom u noći nakon izbora, 24. aprila 2016. godine. Grupa naoružanih ljudi, sa fantomkama na glavi, vezala je čuvara i sprečila ga da interveniše. Policija, iako je dobijala pozive građana, nije htela da izađe na teren. Čuvar, ključni očevidac rušenja, u međuvremenu je preminuo.

- Vladimir Cvijan, nekadašnji poslanik i član SNS-a. Pronađen je mrtav, kremiran u tišini, sa spomenikom na kojem piše samo ime, godina rođenja i godina smrti. Prezime izbrisano, kao i istina o njegovom kraju.

- Oliver Ivanović, ubijen nakon što su ga režimski mediji mesecima targetirali i satanizovali.

- Stanika Gligorijević, ubijena na naplatnoj rampi kod Doljevca kada ju je udario automobil državnog preduzeća; dva ključna minuta snimka nesreće su isečena. Iako je predsednik Vučić obećao da će ih pokazati, nikada nisu dostavljena sudu niti porodici.

- Milomir Milivojević, mladić iz Lučana, stradao 2017. u fabrici „Milan Blagojević – Namenska“. Njegovog oca predsednik Vučić je bahato „utešio” rečima da njegov sin „nije radio na manekenskoj pisti". Otac Milovan Milivojević godinama traži istinu i pravdu, ali mu je država okrenula leđa.

- Masakri u Ribnikaru, Duboni i Malom Orašju – masovne tragedije koje su ogolile raspad sistema.

- Pad nadstrešnice u Novom Sadu – simbol korupcije i nestručnosti zbog koje je 16 ljudi izgubilo živote.

- Pomilovanje „junaka“ koji su devojci slomili vilicu, pomilovanje devojke koja je automobilom pregazila studentkinju.

Svaka od ovih tragedija je rana na telu Srbije.  A oni koji govore o „pristojnoj Srbiji“ zapravo su njeni dželati. Još je sramnije kada tvrde da „blokade remete normalan život građana“. Ko to govori? Oni koji su uništili svaki normalan život u Srbiji. Njihove blokade su blokade na konkursima za posao, gde se unapred zna da bez partijske knjižice nema šanse za zaposlenje. Njihove blokade su otkazi za stručne ljude sa integritetom, koji su decenijama gradili karijere, a izgubili ih jer su se usudili da misle svojom glavom. Njihove blokade su partijska zapošljavanja najgorih đaka i kupljenih diploma, dok najbolji odlaze iz zemlje. Kažu da im „smeta što neko zviždi studentima koji idu na ispite“. A gde su studenti na njihovim skupovima? Nema ih. Zašto? Zato što su studenti na blokadama, jer im je dosta poniženja i nepravde. Kažu oni da „ne mogu da polažu ispite jer su fakulteti blokirani“. Ne, mladi ljudi ne mogu da polažu ispite jer je Srbija pretvorena u močvaru u kojoj su karijere rezervisane za beskičmene partijske poslušnike. Kažu da „niko nema pravo da remeti normalan život“. A ko je ukinuo normalan život u Srbiji, ako ne oni? Ko je doveo zemlju do toga da penzioneri kopaju po kontejnerima, da se preko SMS poruka skupljaju pare za lečenje dece, da hiljade mladih beže iz Srbije glavom bez obzira? Njihova priča da „blokade ne mogu biti politički program“ su podla podmetačina i zamena teza. Blokade i nisu program, blokade su posledica! Posledica njihove tiranije, nepravde, poniženja i urušavanja svega što čini jedno društvo. Kada ljudima otmete sve – oni izađu na ulicu. To je poslednja preostala odbrana dostojanstva, ali to mogu da razumeju samo oni koji dostojanstvo imaju. A kada govore da „nasilje na ulicama raduje neprijatelje Srbije“, neka se pogledaju u ogledalo. Njihovo nasilje – fizičko, institucionalno i medijsko – raduje jedino njihove džepove i njihove nalogodavce. Njihova vlast je najveći neprijatelj Srbije. Zato je svaka njihova reč o „normalnom životu“ gola uvreda, od koje pristojan čovek dobije nagon za povraćanjem! Oni koji su razorili dijalog, uništili institucije, obesmislili izbore, ukinuli slobodu mišljenja i govora, satrli pravdu i opljačkali državu, ne mogu nikada biti zaštitnici pristojnosti. Oni su blokada. Oni su sramota. Oni su tragedija Srbije!

   Ž.B. "Bezcenzure.info"