U svetu srpske politike, gde je Vučićeva moć postavljena gotovo kao konstanta, retko ko od njegovih saradnika biva prepoznat kao ključni šraf mašinerije SNS-a na čijem čelu (formalno ili neformalno, sasvim je svejedno) Vučić stoji. Jedan od retkih koji je imao (i još uvek ima) status koji se graniči sa nezamenjivošću jeste Darko Glišić. Predsednik Izvršnog odbora SNS-a, čovek iz senke, „vojni operativac“ stranačke discipline, osoba čije se ime retko pojavljuje na izbornim listama, ali u čijim se rukama nalazi više sudbina nego u rukama poslanika u čitavoj Narodnoj skupštini.

Vest da je Darko Glišić doživeo moždani udar uživo, tokom gostovanja na TV Pink, ne može se posmatrati samo kroz prizmu lične tragedije ili zdravstvenog problema pojedinca. To jeste pre svega ljudski trenutak, ali u sistemu kakav je SNS, koji funkcioniše po matrici centralizovane kontrole, lojalnosti i unutrašnje represije, iznenadna fizička onesposobljenost tako važnog činioca proizvodi seizmičke talase.

Glišić nije običan partijski funkcioner. On je lice „nevidljivog“ aparata, osoba koja ne izlazi prečesto pred kamere, ali kada to čini, govori sa uverenjem i stavom vojnog zapovednika. Njegov rečnik, neretko grub, ciničan i otvoreno agresivan, izraz je stranačke doktrine koja ne trpi slabost. Kada se unutar vlasti pojavi ministar koji iskače iz redova, poput Radeta Baste, Glišić je taj koji ga naziva „NATO ološem"; kada je potrebno, on je taj koji napada umetnike i glumce, govori im da idu da „glume negde drugde" ako im se ne sviđa režim, a kada Ćaci Pavlović, student „koji želi da uči“, treba da bude promovisan, Glišić bez stida laže da je Ćaci dobio desetku na usmenom ispitu iz statistike, kod „glavnog profesora blokadera“, iako se taj ispit polaže onlajn! Ali takav ton, koliko god šokantan bio za širu javnost, unutar SNS-a je signal sile i lojalnosti, a za Vučića – garancija reda.

Zašto je Glišić više od stranačkog funkcionera? On je najvažniji operativac stranke, njen neformalni arhitekta iz senke. Od 2016. godine vodi Izvršni odbor i nadgleda ključne aspekte funkcionisanja SNS-a: kadriranje, lokalne odbore i unutarstranačku disciplinu. On je čovek koji zna sve – i o svima. Čovek koga se mnogi u stranci boje čak i više nego Vučića. Njegova uloga je da radi ono što lider ne može ili ne sme da radi javno: da disciplinuje, čisti, preti, sklapa nevidljive dogovore i sklanja one koji postanu neupotrebljivi.

Zato pitanje koje danas mora da se postavi nije samo da li će Glišić uspeti da se izbori sa zdravstvenim problemom, već da li će ikada više biti funkcionalno sposoban da obavlja ono što je obavljao. Moždani udar je jedna od najopasnijih formi „telesnog bunta“. Čak i uz najbolju medicinu, takav udarac na moždane funkcije neretko ostavlja posledice po motoriku, govor i kognitivne funkcije. U njegovom slučaju, svaka senka slabosti postaje politički signal, jer njegova moć nije bila institucionalna, već operativna. A operativna moć zahteva potpunu kontrolu.

Šta se dešava ako se ta moć sruši?
SNS tada gubi ono što analitičari ne vide u istraživanjima javnog mnjenja – unutrašnju koheziju kroz strah i disciplinu. Vučić ostaje bez svog glavnog „vojnika“. Može li neko drugi zauzeti njegovo mesto? Teoretski, može. Da li će biti isto toliko efikasan? Teško. Glišić je duže od decenije gradio mrežu na lokalnom nivou. Bio je centralna figura u tzv. nevidljivom kadriranju, veza između lokalnih moćnika i vrha. On je znao koga da pomeri, koga da pritisne, a koga da zaštiti, i to bez puno formalnosti. U njegovoj vertikali nije bilo demokratije – bilo je lojalnosti i straha.

U kontekstu aktuelnih unutrašnjih i spoljnopolitičkih pritisaka na Vučića, ovakav gubitak predstavljao bi veliki potres. Može li SNS da funkcioniše bez Glišića? Naravno. Ali ne na isti način. Moraće da pronađe novo lice straha, novu figuru od autoriteta, a takvi se ne stvaraju preko noći. Neko može formalno preuzeti njegovu funkciju, ali takav ne dolazi s mrežom ličnih poznanstava i lojalnih kadrova, koju je Glišić godinama gradio. On poznaje stranačku strukturu do u tančine: zna ko su lokalni lideri, čije su ambicije problem, ko koga sabotira, ko ima kapacitet, a ko „mora da leti“. Njegovo prisustvo garantovalo je Vučiću stabilnost na lokalnom nivou. Ko god da pokuša da ga nasledi, moraće da izgradi novi sistem lojalnosti, a to iziskuje vreme koje politički aparat nema u uslovima kontinuiranih kriza.

Osim toga, javna slika SNS-a će se neminovno promeniti. Vučićeva reakcija, koliko god emotivna bila, otvara pitanje da li će pokušati da ljudsku dimenziju ovog slučaja pretvori u politički kapital. Da li će pokušati da iskoristi ovaj trenutak kako bi projektovao SNS kao zajednicu koja brine, koja štiti, koja neguje svoje kadrove, i da li će mu takav pokušaj nešto doneti?

Ipak, realnija projekcija govori o nečemu drugom – o početku fragmentacije. Kada padne stub iz senke, pojavljuju se pukotine koje su do juče bile „zakrpljene“ njegovim autoritetom. Partijski aparat koji je Vučić gradio, zapravo je održavao Glišić. I to vrlo precizno, godinama. Neki će pokušati da preuzmu njegovu ulogu, drugi će verovatno iskoristiti prazan prostor da se oslobode straha. Možda će se javiti i unutrašnja opozicija – ne prema Vučiću, nego prema načinu funkcionisanja koji je Glišić personifikovao.

Ovaj trenutak, koliko god bio vezan za zdravlje jednog čoveka, u političkom kontekstu označava početak transformacije. Da li će SNS iz nje izaći jači i reorganizovan (što je malo verovatno), ili ranjiv i fragmentiran, zavisi od brzine kojom će Vučić uspeti da pronađe novog Glišića. A takvi, kao što znamo, ne rastu svaki dan.

Zato, ukoliko se ispostavi da Darko Glišić više ne može da obavlja svoju dosadašnju funkciju, to neće biti samo zdravstvena drama. Biće to operativni zemljotres za vladajuću stranku. U autoritarnim režimima koji se oslanjaju na lojalne pojedince a ne na institucije, to je uvek ozbiljan udarac. Glišićevo mesto se može formalno popuniti, ali njegovo poverenje kod Vučića, njegova operativna moć i njegova reputacija unutar partije – to se ne nasleđuje. To se gradi godinama straha i bezuslovne lojalnosti. A moždani udar, po svojoj prirodi, nije banalna bolest. To je oštećenje moždanog tkiva, posledica začepljenja ili pucanja krvnog suda, koje može trajno uticati na govor, pokret, kognitivne sposobnosti. Kod ljudi čija je funkcija delikatna, zahtevna, i oslonjena na potpunu kontrolu nad sobom i nad drugima – to nije samo bolest. To je kraj političkog kapaciteta.

   Ž.B. "Bezcenzure.info"