Nikolaj Danilevski bio je ruski botaničar i prirodnjak, ali je najpoznatiji po svojoj knjizi „Rusija i Zapad“, u kojoj je razradio originalnu teoriju istorijskog ciklizma. Kao prirodnjak, Danilevski je ciklično kretanje i razvitak kulturno-istorijskih tipova civilizacija (identifikovao ih je deset) poredio sa kretanjem u prirodi, polazeći od naturalističkog stanovišta koje je opisao analogijom sa dugogodišnjim jednoplodnim biljkama, kod kojih je „period rasta neodređeno dug, a period cvetanja i donošenja plodova veoma kratak i jedanput zauvek iscrpljuje njihovu životnu snagu“. Da je poznavao junaka ove priče, Danilevski bi sigurno identifikovao i jedanaesti tip, analogan dugogodišnjem endemskom korovu, čiji je period bujanja neobjašnjivo dug i iscrpljuje životnu snagu podneblja u kojem je nabujao. Jedan od izdanaka takvog korova, u uređenom društvu i sistemu i dalje bi sedeo na gajbi ispred prodavnice, žickajući se za cigare i pivo, ogovarajući komšije i bistreći svetsku politiku. U ovom, Andrićevskom vremenu i sistemu u kojem su „zli zavladali, a dobri im se pokorili“, ogovaranje komšija na gajbi ispred prodavnice, ovaj lokalni pijanac zamenio je za potkazivanje neposlušnih članova i denunciranje partijskih rukovodilaca, u nadi da će dobiti fotelju koja mu, avaj, uprkos kupljenoj diplomi uvek nekako isklizne iz prljavih ruku. Poput folksdojčera Leksija, predratnog probisveta-pijanca iz istoimenog filma, i ovaj „Hitler iz našeg sokaka“ dočekao je svojih pet minuta. Naopako doba dovelo je dno na vrh. Probisveti su postali ugledni građani, a iskompleksirani Leksi iz našeg sokaka sebe već sada vidi kao značajnu istorijsku ličnost, pa je shodno tome sam sebi kupio parcelu u Aleji velikana, sa željom da jednog dana počiva među najzaslužnijim građanima. Iako više ne sedi na gajbi, zadržao je manire koje je usvojio ispijajući zidarsko pivo ispred prodavnice i po lokalnim bircuzima. Kao što je nekada, dok je glumeći Tarzana visio sa grane u šumici kraj Kanala u kojoj je odrastao, sa drveta vređao i majmunskim kricima plašio prolaznike, a vulgarne komentare dobacivao ženama i devojkama koje su ga zaobilazile u širokom luku, sada leči frustracije iz mladih dana dobacujući iste takve komentare ćerkama, pa čak i unukama svojih vršnjakinja. Iako je sišao sa drveta, zadržao je tarzanske navike – onima koje su ga mladosti odbijale, u prolazu redovno dobaci da su frustrirane jer se „nisu ostvarile sa njim“ dok su bile mlade. Leksi se međutim, pod stare dane ostvario i kao poslovan čovek i kao ljubavnik. Shodno analno-zgrtačkom karakteru, kako je ovakav tip ličnosti klasifikovao socijalni psiholog i psihoanalitičar Erih From u drugom tomu „Anatomije ljudske destruktivnosti“, iz našeg Leksija na površinu su izašli svi najmračniji i najdublji porivi koji su nekada bili sputani isključivo nedostatkom prilike. Zlo vreme i odsustvo moralnih skrupula dalo mu je priliku da se dobro pozicionira u lokalnoj mašineriji destrukcije, i da pomoću šaptačkih diverzija i špijunskih sposobnosti određuje ko će gde da se zaposli; ko može a ko ne može, ko je podoban, a ko nepodoban da radi neki posao. Takva pozicija dala mu je priliku da po prvi put u životu postane „zavodnik“, stupajući u veze sa devojkama kojima po godinama može biti otac ili deda. Opijen statusom i alkoholom, ubeđen je da su njegovi ljubavni uspesi rezultat „suptilnog magnetizma njegove ličnosti“, kako bi to slikovito opisao Siniša Pavić u „Vrućem vetru“. Ali, čak ni ovaj tvorac najživopisnijih likova u srpskim televizijskim serijama, portretista najrazličitijih karaktera koji se mogu prepoznati u našem društvu čije su ogledalo njegove serije, ni u najluđim snovima nije mogao da pretpostavi da će ovako destruktivna pojava zaista predstavljati značajnog činioca i uglednog građanina, čak ni u maloj sredini. Ipak, kako i Pavićeve serije imaju srećan kraj, tako će se i ova priča završiti hepiendom – kada se Leksi vrati na drvo sa kojeg je sišao, gde mu je i mesto, ili ponovo sedne na gajbu ispred lokalnog kioska. Taj dan je svakako blizu. Ako se, ne daj Bože, desi da baci kašiku pre vremena i zaista popuni svoju parcelu u Aleji velikana, neka se ne brine – „iskopaće ga Bili“.

Karl Gustav Jung