Na jednoj strani mladost, lepota, inteligencija i borba za pravdu – na drugoj borba za pljeskavicu, besplatan sladoled, pivo i jeftine sokove. Prekjuče smo u Beogradu videli dve Srbije. Onu većinsku: časnu, poštenu, nepotkupljivu i istrajnu u borbi za pravdu, i onu drugu – šaku plaćenika, lažnih studenata, stranačkih aktivista zaposlenih u opštinskim upravama i javnim preduzećima, i nesrećnika koji su ucenom ili prevarom dovedeni u Ćacilend. Prošlo je tačno 6 meseci od tragične smrti 16 ljudi pod nadstrešnicom na novosadskoj železničkoj stanici. Sudski postupak koji bi utvrdio čija je odgovornost pad nadstrešnice još uvek nije počeo, a da ne govorimo o istrazi o korupciji u državnom vrhu. Upravo zato, pored prekjučerašnjeg ogromnog skupa u Novom Sadu, desetine hiljada ljudi došlo je na poziv studenata i ispred zgrade Vlade Srbije u Beogradu, tražeći pravdu i sprovođenje zakona, za šta se studenti svakodnevno bore od novembra prošle godine.
Bio je ovo prvi put da su se studentima pridružili sindikati, pa je tako pet sindikata iznelo zahteve koji se odnose na izmene Zakona o radu i Zakona o štrajku. Kako su naveli predstavnici studenata, radnici i studenti stoje zajedno, ujedinjeni u borbi za rad institucija, kao i za ispunjenje studentskih i radničkih zahteva.Kao na prethodnim skupovima, studenti i građani su svoj protest ponovo iskazali pištaljkama, vuvuzelama i bubnjevima, zatim povicima „mama više voli Andreja“ i „ko ne skače, taj je ćaci“, a ponovo je bilo i mnogo kreativnih transparenata.
Za razliku od građana koji su dostojanstveno okončali protest šesnaestominutnim pomenom za žrtve pada nadstrešnice, pripadnici populacije ćacija su na dan kada se navršilo pola godine od tragedije u Novom Sadu po ko zna koji put probili dno – neljudski su napali i pljunuli Dijanu Hrka, majku Stefana Hrke koji je poginuo pod nadstrešnicom.
Najedeni, napijeni i besni, a zaštićeni stotinama pripadnika različitih jedinica policije koja je okružila Ćacilend sa svih strana, kao divlje zveri kidisali su na svakoga ko bi im se približio. Tako je jedan ratni veteran dobio udarac u glavu kada ga je jedan ćaci mučki udario s leđa, dok je nekadašnji rukometaš a sadašnji ćaci, Vlada Mandić, kukavički nogom u leđa šutnuo sina jednog od veterana, studenta koji je sa veteranima prolazio pored Ćacilenda i nosio zastavu Srbije (eto koliko ćaciji poštuju srpsku zastavu). Ratnim veteranima koji su krvarili za ovu zemlju okupljeni ćaciji su dovikivali da su ustaše, gađali ih flašama i polivali vodom, a pripadnici policije su sve to mirno posmatrali. Reagovali su tek kada su veterani hteli da uzvrate, da uđu u Ćacilend i obračunaju se sa razularenom masom.
Oko Ćacilenda saobraćajni kolaps. Budući da su zbog ovog logora na otvorenom sve okolne ulice zatvorene za saobraćaj, usred tog cirkusa na raskrsnici Takovske ulice i Trga Nikole Pašića zarobljen se našao jedan trolejbus.
Zaprepašćeni prizorom, zamolili smo vozača da nam pojasni kako se našao u ovom haosu i koliko dugo se tu nalazi:
- Ovde sam od 12.30. Tu sam se zatekao i zbog ćacija ne mogu da se pomerim jer trola može da se kreće samo ovom jednom trakom – rekao nam je vozač sa kojim smo razgovarali oko 17 časova i 30 minuta. Na pitanja kako se oseća, da li mu je potrebna voda ili hrana i da li je možda ljut na studente, odgovara da mu ne treba ništa i da su se mnogi građani već ponudili da mu pomognu. Zatim dodaje: Ne znam kada će se sve ovo završiti, ali znam da nema nazad. Ne smemo nazad! Moramo biti uz našu decu, a Bog zna kada će biti gotovo. U njega se uzdamo!
Unutar Ćacilenda još veći haos! Uprkos neviđenim merama obezbeđenja i ogromnom broju pripadnika interventnih jedinica policije, raspoređenih u dva prstena da bi čuvali tek nešto više od hiljadu posetilaca prvomajskog krkanluka u Ćacilendu, uspeli smo da se provučemo među ćacije i iznutra vidimo, a bogami i osetimo (budući da je neopisivo smrdelo) atmosferu u samom logoru. Ono što smo videli može se opisati sa tri reči: tuga, čemer, jad. Muzika je treštala iz ogromnih zvučnika, a ćaciji su po običaju bili skoncentrisani oko štandova sa hranom i pićem. Najveća gužva bila je na štandu sa pljeskavicama, gde smo zatekli i Razvezanog Pupka kojem je ispao „majstorski dekolte“ kada se nalaktio na pult dok se borio za pljeskavicu sa drugim posetiocima.
Velika gužva bila je i oko cisterne sa pivom, a tužna slika je bila kod štanda sa sokovima i vodom. Mnogi posetioci Ćacilenda grabili su da ponesu sa sobom što više paketa vode ili soka, što govori nešto ne samo o mentalnom sklopu ćacija, već i o materijalnom stanju stanovništva – naročito penzionera. Ipak, najružnije i najtužnije od svega bilo je to što je, na dan kada je trebalo dati šestomesečni pomen za poginule pod nadstrešnicom, u srcu prestonice održana fešta i krkanluk uz muziku i pesmu.
P.S. Srbobranski ćaciji (osim Razvezanog Pupka) su se posakrivali po šatorima kada su videli da bezcenzure.info izveštava sa njihovog skupa, a nas je mrzelo da se zavlačimo po šatorima pa ih nismo fotografisali.
P.P.S. Snimićemo ih u Nišu.
Ž.B. "Bezcenzure.info"