Da bismo razumeli neke pojave i procese u društvu, neophodno je znati njihov razvoj i perspektivu i posmatrati ih u njihovom totalitetu i kretanju. To kretanje uvek se odvija od opšteg ka pojedinačnom. U sociologiji, takav način istraživanja naziva se dijalektička metoda, kojom ova nauka stavlja pojedinačne pojave u odnos sa zakonima kretanja celine. Umesto psihoanalizom, koja se bavi ličnošću pa je u ovom slučaju nemoćna, poslužićemo se upravo dijalektičkom metodom – jedinom kojom se može objasniti razvojni put jedne bezlične pojave, koja se odaziva na ime Leglabi. Po taksonomskoj klasifikaciji, ova pojava pripada vrsti takozvanih „svakovodnih dupljara”, odnosno dupljarki, koje plivaju u svakoj vodi. Telo joj je izgrađeno od jednoslojnog epidermisa (pokrivnog sloja beskičmenjaka) i pihtijaste mase (mezogleje), koja joj daje sposobnost da se kreće klizanjem odnosno puzanjem po podlozi, kao i da se na isti način izmigolji iz svake situacije, ili prilagodi istoj. Zahvaljujući fleksibilnoj građi i još fleksibilnijem moralu, Leglabi se, već prema potrebi, uklapa u svaki kalup. Savršeno je „legla” i u Ćacilend, gde je odradila normu koju joj je stranka propisala u skladu sa položajem koji zauzima. Tako bezlična i pihtijasta, Leglabi je tipičan produkt nakaradnog sistema. Neperspektivna i bez imalo harizme, ni lepa ni ružna, na opštem planu se ni po čemu ne razlikuje od drugih pripadnica iste vrste. Ali, na pojedinačnom ima odlučujuću prednost – kliza se najbolje od svih dupljarki! Sposobnost dobrog klizanja, koja se u aktuelnom sistemu najviše ceni, omogućila joj je uspon na društvenoj lestvici. Kao i većina dupljara, na vrh je došla sa dna. Iako školovana da školuje druge, mada voli da deli lekcije i uživa da je slušaju dok govori, strukom se slabo bavila. Svoju sposobnost da uzbudi onog koji je sluša dok priča, kao i ljubav prema mikrofonu, otkrila je u kompaniji Vrući impuls, gde je u mladosti radila na SOS telefonima za one koji pate od ere...... disfunkcije. Uspešnost u telefonskom lečenju bila je preporuka za jednu veliku telefonsku kompaniju da je zaposli. Ipak, kako u toj kompaniji nisu umeli dovoljno da je cene, Leglabi je poželela da svoje isceliteljske sposobnosti upotrebi na korist svih svojih sugrađana. Učlanila se u stranku, pa je mikrofon telefonske slušalice zamenila za mikrofon skupštinske govornice. E, tada je počela žurka! Njeno prvo pojavljivanje u skupštini bilo je komično, a prvo obraćanje sa govornice više je ličilo na telefonsku seansu Vrućeg impulsa, gde je nekada radila, nego na govor odbornice. Bilo je tu i uzdisanja, i plaženja jezika, a naposletku i gutanja žvakaće gume! Ali, mic po mic, tačnije kliz po kliz, uspela je da dogura do visokog položaja. Sa položajem je došla lova, a sa lovom i promena imidža. Ne shvatajući da odelo ne pravi čoveka od dupljara, od tada se oblači po poslednjoj modi – cipelice, bluzice, kompletići, šeširi, sve skuplje od skupljeg! Iako bez kičme, naučila je da hoda uspravno (čak i na štiklama!) i da gleda druge sa visine, parajući nosom oblake. Stekla je moć da drugima određuje da li mogu ili ne mogu da govore, ali je izgubila isceliteljske sposobnosti. Njeni govori i dalje uzbuđuju slušaoce, ali ne leče, već izazivaju tegobe – probavne ili kardiovaskularne, kako kad. Svoje početke iz vremena Vrućeg impulsa je zaboravila, kao da ih se stidi. Jedino joj se ponekad desi Frojdovska omaška, pa obraćanje za govornicom započne pitanjem kojim je nekad započinjala telefonske terapije: „Dragi, da li se čujemo?”
       Talkot Parsons