U psihologiji, čovekova ličnost definiše se kao organizovana celina bioloških, psihičkih i socijalnih osobina, koje svojom posebnošću izdvajaju pojedinca od drugih ljudi. Jednostavno rečeno, svaki čovek je individua koja se razlikuje od drugih po svojoj psihofizičkoj strukturi i ponašanju. Slično je i sa člankovitim crvima. Mada uglavnom nemaju ličnost, postoje i oni člankoviti crvi koji se po svojim karakteristikama izdvajaju od drugih beskičmenjaka. To su oni malobrojni, odabrani, crvići posebne vrste. On je oduvek znao da je poseban. Još dok je u školi, kao maleni crvić-prvačić, ručicu dizao vešto, već je znao da postaće nešto, što bi rekao Balašević. U školi je bio marljiv i vredan, ali je zaslužena pohvala izostajala jer ga nastavnici nisu voleli (sram ih bilo). Bili su ljubomorni jer je gradivo znao bolje nego oni, a nije se libio da to i pokaže. Ni drugari nisu bili ništa bolji, govorili su da je ljigav. Naravno, iz ljubomore. Oprobao se i u sportu, ali nije išlo. Ne zbog toga što je smotan, već zato što treneri neznalice nisu prepoznali njegov talenat. Saigrači su ga kinjili i zadirkivali, namerno nisu hteli da mu dodaju loptu, iako je bio najbolji (čista zavist). Trnovit je put do zvezda, znao je to, kao što je znao da mu je mesto na vrhu. Vijugavi put, prepun uspona i padova, zamenio je za prečicu kojom se brže i lakše penje do vrha – učlanio se u stranku. Poslušan i ponizan pred nadređenima, pred posilnima nadmen i uobražen, brzo je napredovao u stranačkoj hijerarhiji. Zato je, pravo iz studentske klupe i sa malo životnog, a nimalo radnog iskustva, zaseo u funkcionersku fotelju. Bez mentora i bez pripravničkog staža, jer šta će to njemu (trice i kučine), odmah je uzeo stvar u svoje ruke. Pa i tu isprva nije išlo glatko: reagujući ljubomorno na njegove mudre i prepametne sugestije, zbog njegove mladosti, pokvarenjaci su mu dali nadimak po jednoj telesnoj izlučevini. I to je stoički podneo. Kičma mu u tome nije smetala, jer je nije ni imao. Imao je, međutim, ono što drugi oko njega uglavnom nisu – diplomu državnog fakulteta. Iako nije završio preterano težak fakultet i nikada nije nigde radio, niti se dokazao u struci, ipak je pošteno stekao diplomu, za razliku od sega-mega diplomaca kojima je okružen, a koji su svoje diplome kupili. Snovi su polako počeli da mu se ostvaruju. Puzajući, mic po mic, postao je NEKO u svojoj varoši! To je bio momenat koji ga je izbacio iz ekvilibrijuma, poništivši racionalni deo ega pred superegom koji je na površinu izbacio pogrešne moralne vrednosti, inkorporirane još u ranom detinjstvu. Čovekova ličnost (i ličnost ponekog člankovitog crva) formira se od treće do pete godine, uz presudan uticaj roditelja, a psihoanaliza kaže da svaka pojava u psihičkom životu ima korene u individualnoj istoriji detinjstva pojedinca, što će reći – tako je vaspitan. Narodski rečeno, iskvarili su ga od malih nogu. Naučili su ga da je poseban, pametniji od svih, predodređen za velike stvari.I sam je poverovao u to, umislivši da je varoško božanstvo. O prazniku, kad se desi da ode u crkvu, stoji za pevnicom – mada ne peva. Možda mu je ispod časti da stoji sa običnim plebsom, a to je mesto u crkvi naročito određeno za lokalno plemstvo (kako sebe doživljava), a sigurno ga podseća na skupštinsku govornicu. Uglavnom, tek je počeo, a već se dokazao u svom feudu. I stari nadimak je zaboravio, ipak je on iznad toga. Novi usponi i nove funkcije su tek pred njim. Marljivo je radio na tome, dići će se do neslućenih visina! Maštao je: postaće državni sekretar, zatim pomoćnik ministra, potom ministar, a naposletku, zašto da ne i predsednik Vlade? Ipak, njegova tajna želja je nešto mnogo veće od svega navedenog, nešto što se na javi nikada ne bi usudio da izgovori – njegova želja je da postane kralj! I tako, jedne večeri, u svom vlažnom snu je video Kraljicu Majku i Starog Kralja kako puni ponosa stoje za pevnicom, dok gledaju kako patrijarh prinosi krunu njegovoj glavi. I taman kada je trebalo da primi kraljevsko dostojanstvo, osetio je neizdrživ svrab u telesnoj šupljini iz koje izlazi izlučevina po kojoj je nekada nosio nadimak. Jedan zalutali mrav naterao je nesuđenog kralja da se počeše, i probudi se iz vlažnog sna! Kralj se okrenu oko sebe i shvati da se ne nalazi u crkvi, niti na dvoru, već u šatoru. Umesto krune, dobio je novi nadimak. Umesto kraljevske, dobio je drugu titulu. Postao je – Ćaci!

U narednim nedeljama, na psihijatrijskom kauču portala bezcenzure.info naći će se svi srbobranski ćaciji. Jedan po jedan.

      Sigmund Frojd