Nakon što smo objavili detaljan izveštaj o svedočenju Aleksandre Paunović, predsednice Školskog odbora Gimnazije i stručne škole „Svetozar Miletić“ u Srbobranu, nastavljamo sa izveštavanjem o sudskom postupku koji se pred Osnovnim sudom u Vrbasu vodi po tužbama profesorki Slavice Filipović, Vesne Vrekić i Mirjane Mihajlov protiv srbobranske Gimnazije i stručne škole. Ovoga puta donosimo svedočenje Milana Đorđevića, profesora filozofije i građanskog vaspitanja u pomenutoj školi, koji je u vreme kada je Školski odbor odlučivao o žalbama otpuštenih profesorki bio član ovog tela kao jedan od predstavnika zaposlenih. Đorđević je pred sudom govorio o okolnostima pod kojima je Školski odbor razmatrao žalbe profesorki, razlozima zbog kojih je prilikom glasanja bio uzdržan, kao i o svom viđenju obustave nastave tri otpuštene profesorke.

Žalbe profesorki i pitanje bezbednosti škole

Na početku svedočenja, sudija je zatražila od Milana Đorđevića da objasni kako su donošene odluke na sednicama Školskog odbora, ko je tim sednicama prisustvovao, šta je na njima razmatrano i o čemu se razgovaralo.

Đorđević je najpre objasnio strukturu Školskog odbora, navodeći da ovo telo ima devet članova, od kojih su po tri predstavnici zaposlenih, roditelja i lokalne samouprave. Potom je naveo da je Školski odbor razmatrao rešenja o otkazima ugovora o radu njegovim koleginicama, na koja su profesorke uložile žalbe.

Odgovarajući na pitanje sudije, Đorđević je naveo da je veoma ozbiljno pristupio razmatranju žalbi svojih koleginica, zbog čega je sačinio pisanu analizu na tri stranice, koju je priložio i sudu. Objasnio je da se žalba profesorki na odluku direktorke škole zasnivala na tvrdnjama o ugroženoj bezbednosti u školi, što je bilo jedno od pitanja kojima se bavio prilikom razmatranja njihovog slučaja.

Na pitanje sudije u kom smislu su profesorke tvrdile da im je bezbednost ugrožena, Đorđević je naveo da su se njihove tvrdnje odnosile na fizičku nebezbednost školske zgrade, ali i na određene psihičke neprijatnosti kojima su, prema njihovim navodima, bile izložene unutar kolektiva. Kao glavni argument za obustavu nastave, prema Đorđevićevom svedočenju, profesorke su isticale nebezbednost školskog stepeništa koje su koristile za ulazak u zgradu, zbog čega su tvrdile da ne mogu bezbedno da ulaze u školu.

Na pitanje sudije da li je, imajući u vidu razloge koje su profesorke navodile, smatrao da je škola bila bezbedna, Đorđević je odgovorio da je njihove tvrdnje o ugroženoj bezbednosti smatrao neosnovanim. Takav stav obrazložio je činjenicom da su profesorke svakodnevno dolazile u školu, ulazile u zgradu i boravile u zbornici, dok su učenici istovremeno boravili u učionicama.

Većina članova glasala za odbijanje žalbi, Đorđević bio uzdržan
Na pitanje sudije da li je odluka Školskog odbora doneta jednoglasno ili većinom glasova, Đorđević je odgovorio da je većina članova Školskog odbora glasala za odbijanje žalbe profesorki na rešenja o otkazima, a da je on bio uzdržan. Obrazlažući zbog čega je prilikom odlučivanja o žalbama profesorki bio uzdržan, Đorđević je naveo da je svoje razloge izložio u pisanoj analizi. Govoreći o okolnostima u kojima je ta analiza nastala, pomenuo je i pritužbe roditelja koji su dovodili u pitanje njegov rad, ukazujući na to da je deci bilo uskraćeno pravo na obrazovanje jer gotovo dva meseca nisu pohađala nastavu. Đorđević je naveo i da je tim povodom održao roditeljski sastanak kojem je prisustvovala direktorka škole, koja je tom prilikom odgovarala na pitanja roditelja.

Prosvetni radnici u Nemačkoj nemaju pravo na štrajk

Sudija je potom upitala Đorđevića da li mu je poznato da li su tužilje obustavile rad ili su samo obustavile nastavu.

Đorđević je odgovorio da su profesorke svakodnevno dolazile u školu, ulazile u zgradu i boravile u zbornici, koju su, prema njegovoj oceni, pretvorile u politički štab. Naveo je da su izrađivale transparente, svakodnevno izlazile ispred školske zgrade i davale izjave za medije. Prema njegovim rečima, profesorke su, s jedne strane, kao razlog obustave nastave navodile ugroženu bezbednost u školi, dok su, s druge strane, javno izražavale podršku studentima. Đorđević je objasnio da je njihovu obustavu nastave, imajući u vidu njeno trajanje, shvatio kao čin građanske neposlušnosti, koji je, prema njegovom mišljenju, sam po sebi u redu, ali podrazumeva svesno kršenje zakona, uz prihvatanje odgovornosti za takvo postupanje.

Govoreći o građanskoj neposlušnosti, Đorđević je naveo da se tom temom bavi i u nastavi, u okviru gradiva koje predaje svojim učenicima. Pozivajući se na evropsku sudsku praksu i odluku suda u Strazburu, izneo je tvrdnju da nastavnici u Nemačkoj, kao državni službenici, nemaju pravo na štrajk. U tom kontekstu ponovio je da je obustavu nastave koju su sprovele tužilje, posebno imajući u dužinu trajanja, razumeo kao oblik građanske neposlušnosti.

Nije mu poznato da li je protiv drugih kolega vođen disciplinski postupak

Na pitanje advokata tužilja da li mu je poznato da je još neko, osim tri otpuštene profesorke, obustavio nastavu, Đorđević je odgovorio da je i sam bio u obustavi jedan dan. Govoreći o mogućnostima organizovanja štrajka, naveo je da zakon dozvoljava skraćenje časova na 30 minuta kao jedan od oblika štrajka. Đorđević je takođe istakao da tokom čitavog perioda obustave nastave niko nije zakazao sednicu Nastavničkog veća na kojoj bi kolektiv bio upozoren na navodno ugroženu bezbednost u školskoj zgradi. Prema njegovim rečima, takvu sednicu nije inicirao ni predsednik sindikata, koji je redovno dolazio na svoje radno mesto.

Na dodatno pitanje advokata da li je još neko od zaposlenih učestvovao u obustavi nastave, Đorđević je naveo da je u obustavi bio i njegov kolega Igor Parožanin, profesor biologije, ali da ne može da se seti koliko je dugo njegova obustava trajala. Na pitanje advokata tužilja da li je protiv profesora biologije Igora Parožanina vođen disciplinski postupak zbog obustave nastave, Đorđević je odgovorio da mu to nije poznato, navodeći da takav predmet nije bio razmatran pred Školskim odborom.

 Na stepenicama nije bilo nezgoda

Jedan deo ispitivanja bio je posvećen stepeništu na čiju su se nebezbednost profesorke pozivale prilikom obustave nastave. Advokat tužilja je upitao Đorđevića da li mu je poznato da li je postojao izveštaj o bezbednosti školskog stepeništa, odnosno dokument kojim je utvrđivano da li je stepenište bezbedno za korišćenje, kao i šta mu je poznato o eventualnom sadržaju takvog izveštaja. Odgovarajući na pitanje, Đorđević je naveo da mu je poznato da se advokat tužilja na sednici Školskog odbora pozivao na izveštaj u kojem je navedeno da stepenice nisu bezbedne. Međutim, takođe je istakao da je tokom razmatranja tog pitanja ukazivao na činjenicu da su iste stepenice koristile njegove koleginice i kolege, a da pritom, prema njegovim rečima, nikada nije došlo ni do kakve nezgode.

Advokat tužilja potom je upitao Đorđevića da li mu je poznato da li su stepenice, za koje je u pomenutom izveštaju navedeno da su nebezbedne, bile zatvarane za korišćenje ili ograđivane trakama i sl. Đorđević je odgovorio da stepenice nisu bile ograđene nikakvim trakama i da su se i dalje koristile.

Tokom daljeg ispitivanja, na pitanje da li je sporno stepenište predstavljalo jedini ulaz u školsku zgradu, Đorđević je naveo da postoji i ulaz iz dvorišta koji koriste učenici. Objasnio je da stepenište o čijoj se bezbednosti raspravljalo koriste nastavnici, roditelji i posetioci škole, ali ne i učenici.

Nije mogao da se seti da li su predstavnici Učeničkog parlamenta prisustvovali sednici
Advokat tužilja interesovao se i za prisustvo đaka na sednici Školskog odbora na kojoj su razmatrane žalbe profesorki. Na pitanje da li su na sednici Školskog odbora kojoj je prisustvovao bili prisutni i predstavnici Učeničkog parlamenta, Đorđević je odgovorio da ne može da se seti. Objasnio je da su članovi Školskog odbora tokom sednice bili izloženi stresu, jer je ispred školske zgrade bio organizovan protest koji je, prema njegovim rečima, bio prilično bučan, a na članove Školskog odbora vršen je pritisak.

Advokat tužilja potom je upitao Đorđevića da li je na sednici Školskog odbora postavljao pitanja predstavnicima Učeničkog parlamenta o tome da li su se učenici osećali bezbedno i kakav je bio kvalitet nastave u navedenom periodu. Đorđević je odgovorio da ne može da se seti da li je na sednici komunicirao sa predstavnicima Učeničkog parlamenta i postavljao im pitanja. Dodao je da postoji mogućnost da jeste, ali da bi morao da pogleda zapisnik sa sednice kako bi to mogao da potvrdi.

Nije stručan za pravna pitanja, sačinio mišljenje na tri stranice

Advokat tužilja potom je zatražio od Đorđevića da objasni zbog čega je prilikom glasanja na sednici Školskog odbora bio uzdržan, imajući u vidu da je prethodno izneo stav da su profesorke učinile povrede radnih obaveza koje je smatrao nespornim.

Đorđević je odgovorio da je, uprkos tome što je smatrao da je izneo činjenice koje opovrgavaju tvrdnje profesorki o ugroženoj bezbednosti, ipak odlučio da bude uzdržan jer je smatrao da je reč o velikom i složenom pravnom pitanju. Objasnio je da nije imao odgovarajuće kompetencije za donošenje takve odluke i da nije želeo da pogreši, odnosno da se ogreši prilikom odlučivanja o žalbama svojih koleginica.

Na pitanje advokatice tužene strane da li su se tužilje na sednici Školskog odbora izjašnjavale o svojim žalbama, Đorđević je odgovorio da, koliko se seća, nisu sve profesorke prisustvovale sednici, a da je u njihovo ime govorio njihov pravni zastupnik. Naveo je da se, prema njegovom sećanju, profesorke nisu lično obraćale članovima Školskog odbora niti su učestvovale u raspravi.

Advokatica je potom upitala Đorđevića da li je članovima Školskog odbora pre održavanja sednice dostavljena dokumentacija koja se odnosila na disciplinske postupke i otkaze profesorkama. Đorđević je potvrdio da mu je celokupan materijal dostavljen putem elektronske pošte, te da se na osnovu te dokumentacije pripremio za sednicu i sačinio pisano mišljenje na tri stranice.

O atmosferi u kolektivu i izbegavanju rasprava sa koleginicama
Pravna zastupnica škole potom je upitala Đorđevića kakva je atmosfera vladala u kolektivu tokom obustave nastave, odnosno da li je bilo netrpeljivosti, sukoba ili ugrožavanja bezbednosti unutar škole. Đorđević je odgovorio da sa profesorkama niko nije ulazio u bilo kakve sukobe, koliko je njemu poznato. Naveo je da je lično izbegavao da ulazi u zbornicu, jer su profesorke u njoj pripremale transparente i druge materijale za aktivnosti koje je on smatrao oblikom građanske neposlušnosti. Prema njegovim rečima, profesorke su potom izlazile iz škole upravo preko stepeništa za koje su tvrdile da je nebezbedno. Objasnio je da je izbegavao rasprave sa koleginicama, kao i da mu nije poznato da su ostali zaposleni ulazili u sukobe sa njima.

Advokatica tužene strane potom je upitala Đorđevića da li je neka od tužilja predavala odeljenju kojem je on bio razredni starešina. Đorđević je odgovorio da je profesorka Mirjana Mihajlov predavala matematiku njegovom odeljenju, dodajući da on ne zna da li je moguće za tako kratko vreme nadoknaditi propuštenu nastavu i zaključiti validne ocene.

I da je dobio stručno pravno tumačenje, ne bi ga razumeo
Advokat tužilja potom je upitao Đorđevića da li je, uz dokumentaciju koja mu je dostavljena pre sednice Školskog odbora, dobio i stručno pravno tumačenje zakonskih propisa koji se odnose na osnovanost žalbi profesorki, odnosno da li je neko sa njim razgovarao o tim pitanjima. Đorđević je odgovorio da je, koliko mu je poznato, materijal za sednicu pripremio sekretar škole, koji je po struci pravnik.

Advokat je zatim dodatno precizirao pitanje, ukazujući na to da su se svedoci izjašnjavali da nisu dovoljno stručni za odlučivanje o ovakvim pravnim pitanjima. Zatražio je da Đorđević objasni da li su on i ostali članovi Školskog odbora od bilo kog stručnog lica dobili pravno tumačenje koje bi im pomoglo prilikom odlučivanja o žalbama. Đorđević je ponovio da je sekretar škole pripremio materijal za sednicu, ali da ne može da se seti da li im je pružio i stručno pravno tumačenje. Istakao je da nije stručan za pravna pitanja i da, čak i da mu je neko pružio takvo objašnjenje, on ga, prema sopstvenim rečima, svakako ne bi razumeo.

Milan Đorđević bio je drugi svedok koji je tog dana saslušan pred Osnovnim sudom u Vrbasu. Pre njega svedočila je Aleksandra Paunović o čijem smo svedočenju već izvestili, dok je nakon Đorđevića saslušan Željko Plazačić, takođe član Školskog odbora Gimnazije i stručne škole „Svetozar Miletić“ u Srbobranu, čije ćemo svedočenje detaljno predstaviti u narednom tekstu.

   Ž.B. "Bezcenzure.info"