Nagrađivani profesor fizike Marinko Petković proveo je svega mesec dana u Osnovnoj školi „Vuk Karadžić“ u Srbobranu. Govoreći za „Bez cenzure info“, iznosi ozbiljne kritike na račun direktorke Ružice Nenadov Paroški, uslova rada i organizacije nastave za decu sa smetnjama u razvoju. Sumnja da su njegovi stavovi i podrška studentima mogli uticati na odluku da mu angažman ne bude nastavljen.

Nastavnik fizike iz Žablja, dobitnik priznanja za najboljeg edukatora Srbije 2016. godine, kandidat Srbije za međunarodnu nagradu Global Teacher Prize 2018. godine i prosvetni radnik sa više od dve decenije iskustva, Marinko Petković došao je 2. septembra ove godine u Osnovnu školu „Vuk Karadžić“ u Srbobranu, verujući da će svoje znanje i iskustvo ponovo staviti u službu dece sa smetnjama u razvoju. Međutim, njegov angažman trajao je svega 30 dana. Poslednjeg dana septembra saopšteno mu je da škola nema finansijskih mogućnosti da ga i dalje angažuje, jer su njegovi putni troškovi preveliki. Petković, međutim, sumnja da je to bio stvarni razlog. U razgovoru za naš portal izneo je niz primedbi na organizaciju nastave, uslove u kojima borave deca sa smetnjama u razvoju, odnos rukovodstva prema zaposlenima, ali i na atmosferu u kolektivu.

Njegovo svedočenje otvara veoma važna pitanja: kakvo obrazovanje dobijaju deca sa smetnjama u razvoju, ko kontroliše kvalitet njihovog školovanja i koliko su nastavnici slobodni da ukazuju na nedostatke koje uoče?

Od nuklearne fizike do nastave za decu sa smetnjama u razvoju

Marinko Petković nije planirao da postane nastavnik. Kako nam je ispričao, želeo je da se bavi naukom, pre svega nuklearnom fizikom. Međutim, jedan slučajan susret na novosadskom Štrandu, pre više od dve decenije, promenio je njegov profesionalni put. Koleginica ga je tada upitala da li poznaje nastavnika fizike koji bi mogao da ispita jedno slepo dete. Tako je započelo njegovo interesovanje za obrazovanje dece sa smetnjama u razvoju, koje će vremenom postati centralni deo njegove karijere. Petković je završio studije fizike i hemije na Prirodno-matematičkom fakultetu u Novom Sadu, a završio je i defektologiju u Beogradu. Radio je u Školi „Milan Petrović“ u Novom Sadu, gde je predavao fiziku potpuno slepoj deci i razvijao nastavne materijale prilagođene njihovim potrebama. Prema njegovim rečima, u to vreme nisu postojala odgovarajuća metodička uputstva na koja bi mogao da se osloni, pa je počeo da razvija sopstvene pristupe nastavi. Autor je i udžbenika namenjenog učenicima sa smetnjama u razvoju, kao i udžbenika iz fizike. Pored rada u Srbiji, profesionalno iskustvo sticao je i u inostranstvu, a usavršavao se i u CERN-u. Ipak, uprkos priznanjima i dugogodišnjem radu, Petković je 1. septembra 2025. godine dao otkaz u školi „Milan Petrović“. Kako navodi, nije mogao da se pomiri sa atmosferom u kolektivu i odnosom pojedinih kolega prema žrtvama pada nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu. Tvrdi da su pojedine kolege nipodaštavale žrtve, a da je on, nakon što je svoje neslaganje izneo u otvorenom pismu kolegama, bio izložen ignorisanju i nepristojnim, uvredljivim gestovima. Nakon što je dao otkaz, otišao je u Bratislavu, gde je nastavio profesionalnu karijeru u međunarodnoj školi, predajući fiziku po britanskom i slovačkom obrazovnom programu. Međutim, intenziviranje studentskih protesta u Srbiji navelo ga je da ponovo preispita svoju odluku o odlasku.

„Nisam mogao da podnesem da neko moju decu vređa, tuče, maltretira i naziva ih svim i svačim. Imao sam utisak da sam ih izdao. Jednostavno, napustio sam svoju karijeru u inostranstvu, vratio se u Srbiju i pridružio se ovoj borbi“, objašnjava Petković.

Dolazak u Srbobran: Od velikih očekivanja do prvih razočaranja

Pre nego što se zaposlio u OŠ „Vuk Karadžić“, Srbobran je za Marinka Petkovića uglavnom bio usputna stanica na putovanjima u zapadnu Evropu, ali i mesto za koje su ga vezivale lepe uspomene. Seća se koleginice Iboje koja je donosila dunje iz Srbobrana. Kada je video da se u ovom mestu traži nastavnik, pomislio je da bi upravo tu mogao da započne novo profesionalno poglavlje. Poslao je molbu za posao, a već posle nekoliko sati, kako kaže, javila mu se direktorka OŠ „Vuk Karadžić“ Ružica Nenadov Paroški. Bilo je predviđeno angažovanje sa 20 odsto norme, odnosno dva časa fizike i dva časa hemije, u odeljenju za decu sa smetnjama u razvoju. Vest da će raditi upravo sa tom decom posebno ga je obradovala. Predložio je da, ukoliko postoji potreba, predaje i druge predmete. Dogovoreno je da dobije i časove matematike. Ipak, već prilikom prvog razgovora sa direktorkom primetio je nešto što je, kako tvrdi, karakteristično za njen način rukovođenja:

„Čitavog života bavio sam se radom sa tom decom. Otišao sam na razgovor sa direktorkom i, na prvi pogled, sve je bilo veoma prijatno. Međutim, već tokom tog razgovora osetio sam izvesnu potrebu za kontrolom sa njene strane“, ispričao je Petković.

Drugog septembra 2026. godine došao je u školu i upoznao učenike.

Prvi utisci, međutim, nisu bili onakvi kakvima se nadao.

„Ušao sam u učionicu koja u stvari nije učionica“

Petković tvrdi da je za rad sa učenicima šestog, sedmog i osmog razreda bio predviđen pripremni kabinet veličine približno tri puta četiri metra, opremljen nameštajem namenjenim deci predškolskog uzrasta:

„Ušao sam u učionicu koja u stvari nije učionica, nego pripremni kabinet, veličine otprilike tri puta četiri metra, u kojoj se nalazilo pet klupa namenjenih deci predškolskog uzrasta. Klupe su bile veoma niske, kao i stolice.“ kaže on.

Prema njegovim rečima, takav nameštaj nije odgovarao učenicima starijih razreda, a ni on sam nije mogao normalno da sedi na tim stolicama:

„Odmah sam ukazao na to da takvi uslovi nisu odgovarajući za učenike šestog, sedmog i osmog razreda. To su već fizički razvijena deca, kojoj takav nameštaj ne odgovara. Sedenje na tako niskim stolicama nije dobro za njihov pravilan položaj tela, a ni ja nisam mogao normalno da sednem na njih. Rečeno mi je da će se to promeniti i da će biti nabavljen novi nameštaj. Direktorka je obećavala i digitalne table, televizore i drugu opremu – da čovek kaže: ‘Bože, da li tako nešto postoji na ovome svetu?’“

Međutim, primedbe nije imao samo na prostoriju u kojoj su učenici boravili. Govoreći o izgledu škole, školskog dvorišta i opštoj atmosferi, Petković je izneo izuzetno oštre ocene:

„Škola je jako prljava, što me je iznenadilo. Odvratnije mesto od tog školskog dvorišta nisam video u Evropi, koliko je prljavo i koliko se tamo ne radi. Razumem da je jesen i da ima opalog lišća, ali tamo je bilo mnogo drugog otpada – flašica od sokova, limenki, čašica od jogurta i razne ambalaže. Posebno me je zaprepastio veliki broj opušaka.“

Nezadovoljan izgledom školskog prostora, uporedio ga je sa školama iz prošlog veka.

„Kada bih imao vremensku mašinu i mogao da se vratim u prošlost, rekao bih da me ta škola podseća na početak pedesetih godina prošlog veka. Neuređeno, sivo i zapušteno. Tih nekoliko panoa koja stoje deluju kao nešto na silu rađeno. U suštini, jako hladan ambijent. Na takvo okruženje nisam navikao.“

Petković kaže da je prilikom odlaska direktorki najavio i da će 26. oktobra doći sa metlom i lopatom kako bi očistio smeće u školskom dvorištu.

IOP dokumentacija, skraćena nastava i časovi biologije koje drži psiholog

Još ozbiljnije primedbe Petković iznosi na organizaciju nastave za decu sa smetnjama u razvoju.

Kao nastavnik sa dugogodišnjim iskustvom u ovoj oblasti, navodi da je neophodno da svaki novi nastavnik bude upoznat sa radom prethodnih nastavnika, učeničkim sposobnostima, postignućima i individualnim potrebama. Zbog toga je već drugog dana rada sa decom uradio inicijalne testove i zatražio individualne obrazovne planove, poznate kao IOP-i. Međutim, tvrdi da potrebnu dokumentaciju nije dobio:

„U specijalnom obrazovanju morate da nastavite tamo gde je prethodni nastavnik stao. Međutim, nisam dobio nikakvu dokumentaciju o tom odeljenju. Zato sam počeo sam da izrađujem individualne obrazovne planove, odnosno IOP-e.“

Pripremio je planove za fiziku, matematiku i hemiju, za učenike šestog, sedmog i osmog razreda, sa namerom da ih dostavi školi na overu. Međutim, kako kaže, niko to od njega nije ni tražio. Posebno ga je, kaže, iznenadilo saznanje da nastavu biologije drži psiholog, uz obrazloženje da koleginici nedostaju časovi. Zbog toga je stekao utisak da odeljenje za decu sa smetnjama u razvoju služi za popunjavanje nastavničkih normi, umesto da organizacija nastave bude prvenstveno prilagođena potrebama učenika. Petković postavlja i pitanje trajanja nastave:

„Začudila me je još jedna stvar: deca dođu u 8, čekaju užinu u 9.30, užinaju pa idu kući u 11 časova. Tako se ništa neće postići.“

Petković smatra i da se nastava po specijalnom programu u OŠ „Vuk Karadžić“ ne odvija u skladu sa zakonskim propisima. Jedan od problema koji posebno ističe jeste ograničena mogućnost da se nastava održava van učionice. Objašnjava da je deci želeo da približi fiziku kroz neposredno iskustvo: merenje školskog terena, upoznavanje prirode, eksperimente i praktičnu primenu naučenog. Međutim, kako kaže, škola je bila zaključana, pa je za izlazak sa učenicima u dvorište morao da traži da mu neko otključa vrata:

„Morao sam da molim nenastavno osoblje ili starešinu da mi se škola otključa kako bih izašao sa decom i održao čas fizike na terenu, u pravom svetu.“

Inkluzija nije problem, već način na koji se sprovodi

Poseban deo razgovora Petković je posvetio inkluzivnom obrazovanju, oblasti kojom se bavi više od dve decenije. Smatra da inkluzija predstavlja izuzetno važan pristup obrazovanju dece sa smetnjama u razvoju, ali da se u Srbiji često ne sprovodi na odgovarajući način. Kao jedan od razloga navodi nedovoljnu obučenost nastavnika i rukovodilaca škola. Za njega individualni obrazovni planovi nisu samo administrativna obaveza, već sredstvo koje nastavniku omogućava da nastavu prilagodi potrebama svakog deteta. Tokom prvog razgovora sa direktorkom srbobranske škole, kako navodi, ponudio je da svoje iskustvo prenese i drugim nastavnicima, kako bi im pomogao da uspešnije primenjuju inkluzivno obrazovanje. Direktorka mu je tada, prema njegovim rečima, pomenula i mogućnost angažovanja u Školskoj upravi Novi Sad, na poslovima inkluzivnog obrazovanja, ali je eventualnu preporuku uslovila njegovim radom u njenoj ustanovi. Petković smatra da bi za takve poslove presudni trebalo da budu stručnost, iskustvo i rezultati rada.

„Video sam kolege koji su živi, ali trunu zbog jedne osobe“

Govoreći o atmosferi u kolektivu, Petković iznosi možda i najoštrije ocene u čitavom razgovoru. Poslednjeg dana rada, kada je u zbornicu doneo fasciklu sa zadacima za naredne nedelje koje je pripremio za učenike, obavestio je kolege da odlazi iz škole. Kaže da se tada pozdravio sa njima, ali i da im je saopštio šta misli o onome što je zatekao:

„Video sam kolege koji su živi, ali trunu zbog jedne osobe i ne pokušavaju da poboljšaju obrazovanje i svoj rad.“

Prema njegovom svedočenju, većina nastavnika mu je neverbalno pokazala da se slaže sa njegovim rečima, ali nisu želeli da to učine javno:

„Ispod stola sam primetio da većina kolega podržavaju to što sam rekao. Podigli su pesnicu, ali nisu smeli iznad visine stola da se to ne bi videlo, verovatno da neko ne bi prijavio direktorki Ružici da nisu zadovoljni njenim radom.“

Ovakvo ponašanje Petković tumači kao posledicu atmosfere straha i preterane kontrole u kolektivu.

Njegove kritike posebno su usmerene na direktorku Ružicu Nenadov Paroški:

„Razumem ja i Ružicu. Ona je sve ono što jedan direktor ne bi smeo da bude. Smatram da je i ona žrtva, ali ja od nje nisam tražio milost. Ne bih joj je ni dao, zašto je pristala na sve to? Jedino mogu da je okrivim što uništava kreativnost nastavnika, i to malo kreativnosti ona će da uništi sa nepotrebnim radom.“

Petković smatra da je kreativnost nastavnika jedna od najvažnijih pretpostavki kvalitetnog obrazovanja, posebno u radu sa decom kojoj je potreban individualizovan pristup. Tvrdi, međutim, da je tokom boravka u Srbobranu dobijao veliki broj imejlova i poruka sa administrativnim zahtevima, što je doživljavao kao nepotrebno opterećenje:

„Ne kažem da dokumentacija nije potrebna, ali ne smemo zaboraviti suštinu našeg poziva. Odnos sa detetom je najvažnija stvar kojom mi, kao nastavnici, treba da se bavimo.“

Direktorka je, tvrdi, zahtevala da sve ide preko nje

Petković kao primer preterane kontrole navodi i problem sa rasporedom časova. Pošto je istovremeno radio u dve škole, bilo je neophodno da usaglasi obaveze. Razgovarao je sa kolegom koji je pravio raspored, smatrajući da je to najjednostavniji način da se izbegnu nepotrebna putovanja između dve ustanove.

Međutim, ubrzo mu je stavljeno do znanja da OŠ „Vuk Karadžić” funkcioniše drugačije:

"A onda sam dobio poruku na Vajberu u kojoj mi je direktorka stavila do znanja da nemam šta neposredno da komuniciram sa kolegama i da svaka promena rasporeda mora da ide isključivo preko nje. Pitao sam zašto bi direktor morao lično da se bavi takvim stvarima. Radio sam u različitim školama, ne samo u Srbiji nego i u Evropi, i znam da se direktori po pravilu bave drugim, mnogo važnijim poslovima. Organizacija rasporeda može da se poveri ljudima koji su za to zaduženi. Međutim, ona je htela sve da zna.“

Sličnu situaciju, kako kaže, doživeo je i kada je želeo da fotokopira nastavne materijale:

„29. septembra otišao sam da fotokopiram zadatke za učenike. Međutim, rečeno mi je da nema papira i da moram da tražim dozvolu direktorke. Bilo me je malo sramota da pitam direktorku da li smem nešto da fotokopiram. U školi u kojoj sam ranije radio u Slovačkoj imao sam fotokopir u učionici. Nisam morao nikoga da pitam da li smem da kopiram materijal koji mi je potreban za nastavu. Ipak, pitao sam i direktorka mi je dozvolila fotokopiranje. Meni je čitava ta situacija bila pomalo smešna, ali sam i preko toga prešao.“

Ugovor na 30 dana umesto do kraja školske godine

Iako je u školu došao početkom septembra, Petković je već prilikom potpisivanja ugovora bio iznenađen njegovim trajanjem. Kako objašnjava, očekivao je ugovor na određeno vreme do 31. avgusta 2027. godine, odnosno do kraja školske godine, budući da nije dolazio kao zamena zaposlenom na bolovanju. Umesto toga dobio je ugovor na svega 30 dana, do 30. septembra. Pitao je sekretarku škole zbog čega mu je ponuđen takav ugovor i ukazao da to nije u skladu sa zakonom i uobičajenom praksom zapošljavanja u prosveti. Prema njegovim rečima, sekretarka mu je odgovorila da ona sa tim nema ništa, da je to odluka direktorke i da sva dodatna pitanja treba da uputi njoj:

„Rekao sam joj: ‘Ali vi ste pravnik, vi ste sekretar škole. Valjda vi treba da budete nadležni za pravna pitanja.’ Ona je ponovila da mora da postupa onako kako direktorka naloži i da tu nema nikakvog pogovora. Na kraju sam potpisao ugovor. Pomislio sam: ‘Dobro, neću sada oko toga da pravim problem. Najvažnije mi je da radim sa decom.’“

Međutim, poslednjeg dana septembra usledilo je novo iznenađenje.

„Vaš dolazak je preskup za opštinu Srbobran“

Tridesetog septembra, nakon što je održao poslednja četiri časa, Petković je dobio poruku da dođe i potpiše dokumentaciju. Mislio je da je reč o nastavku angažovanja. Kako kaže, već je pripremio IOP-e za učenike i nameravao da uvede brojne promene u nastavu, uključujući praktične eksperimente u prirodi. Umesto novog ugovora, saopšteno mu je da treba da potpiše dokument o prestanku radnog odnosa. Petković je zatražio objašnjenje:

„Pitao sam direktorku: ‘Dobro, zašto prekidamo saradnju? Pa vi nemate nastavnika.’“

Prema njegovom svedočenju, direktorka mu je objasnila da je finansijski savetnik škole procenio da je njegov angažman prevelik trošak za opštinu Srbobran:

„Objasnila mi je da je finansijski savetnik škole procenio da je moj dolazak preskup za opštinu Srbobran i da škola nema finansijskih mogućnosti da nastavi moje angažovanje. Meni je to bilo potpuno neshvatljivo. Radio sam u školama sa hiljadama učenika koje nisu imale finansijskog savetnika, a eto škola u Srbobranu ima finansijskog savetnika gde im je savetovano da je moj dolazak preskup, da je za opštinu preveliki izdatak da ja putujem od Žablja do Srbobrana dva puta nedeljno.“

Takvo obrazloženje Petkoviću nije delovalo uverljivo, pre svega zbog visine putnih troškova koje je tražio. Navodi da mu je direktorka ranije rekla da više od 80 odsto kolektiva putuje na posao, a da pojedini nastavnici dolaze iz Novog Sada, uz mesečne putne troškove od 15.000 do 16.000 dinara. Sa druge strane, njegovi troškovi dolaska iz Žablja, za dva dana nedeljno, prema sopstvenoj proceni, iznosili bi najviše 5.000 do 6.000 dinara.

„Zato mi obrazloženje da sam preskup nije delovalo uverljivo. Rekao sam da ne želim da potpišem takav dokument, jer ne želim da ostavim decu usred školske godine. Ali ako je škola odlučila da više ne dolazim, onda tu odluku mora da preuzme na sebe“, kaže Petković i dodaje da je direktorki otvoreno rekao da laže, da ne veruje njenom obrazloženju i da smatra da pravi razlog prestanka angažovanja treba tražiti na drugoj strani. Dokument, kaže, nije potpisao:

„Na kraju sam odbio da potpišem dokument koji mi je ponuđen. Slađana je rekla da će da povede upravni postupak, na šta sam ja rekao da mogu da rade šta god hoće i da će im se javiti moj advokat. Međutim, niti sam dobio rešenje niti mi se ko javljao. Kolege s kojima sam komunicirao više neće da komuniciraju sa mnom – čak ni starešina odeljenja gde sam ja pripremio materijale za decu.“

Posebno ga, kaže, zanima ko je nakon njegovog odlaska preuzeo nastavu i da li ta osoba poseduje odgovarajuće kvalifikacije i iskustvo u radu sa decom sa smetnjama u razvoju.

Da li je podrška studentima bila razlog?

Petković sumnja da je na odluku o prestanku angažovanja mogla uticati njegova javna podrška studentskim protestima. Kako tvrdi, saznao je da se direktorka raspitivala o njegovim aktivnostima van radnog vremena:

„Čuo sam da se raspitivala o mojim aktivnostima van radnog vremena. Ja nikada nisam krio svoje stavove. Podržavao sam studente i podržavam ih i dalje, jer podržavam budućnost svoje dece.“

Na naše pitanje da li je tokom boravka u školi bio izložen neposrednim političkim opaskama, odgovorio je odrično. Ipak, smatra da su pojedini postupci rukovodstva bili neobični. Kao primer navodi sastavljanje spiska nastavnika koji je trebalo da idu na izlet u Beograd 3. oktobra. Naglašava da je njegovo političko i društveno delovanje bilo odvojeno od rada sa učenicima:

„Ja i dalje smatram da politici nije mesto u školi. Deca ne treba da budu opterećena političkim pitanjima, niti da primećuju politička opredeljenja svojih nastavnika. Moji učenici nikada nisu mogli da primete moju političku pripadnost. To je bilo nemoguće. U školi sam bio isključivo nastavnik, posvećen deci i onome što najviše volim da radim. Nisam obraćao pažnju na takve stvari. Dolazio sam da predajem, da radim sa decom i da im prenesem znanje. Pojedine kolege su pokušavale da ispitaju moje stavove. Kada sam se pozdravljao sa Ružicom ja sam joj rekao šta je pravi razlog, pošto se raspitivala o mojem opredeljenju. Ostavio sam joj nalepnicu ‘STUDENTI POBEĐUJU’ čisto da ima, da zna šta će je čekati. Takođe sam rekao da ću 26. oktobra doći sa metlom i lopatom da počistim smeće.“

Dečak koji je pitao gde je nastavnik

U celoj ovoj situaciji Petković ističe ono što ga, kaže, najviše pogađa – prekid rada sa decom. Posebno kada je reč o jednom dečaku sa smetnjama u razvoju, o kojem brine hraniteljka o kojoj govori sa izuzetnim poštovanjem:

„Pogodilo me je što se nipodaštava rad jedne divne osobe, gospođe koja je uzela na hraniteljstvo dete sa smetnjama u razvoju. Ona je za mene heroj. Sve svoje slobodno vreme i sve što ima ona je podredila tom dečaku. Ona mi je rekla da se njeno dete toliko vezalo za mene i počelo da pita gde sam. Ja sam pripremio gomilu materijala koje bi on mogao da radi, pošto se ona bavi čuvanjem i obučavanjem deteta bez ikakvih tehničkih sredstava. Ona nema štampač, nego uz pomoć indiga kopira zadatke. Poslao sam joj materijale, a planiram i da dođem u Srbobran jedan dan da radim sa detetom, da mu bar malo pomognem da razume fiziku i približim prirodu.“

Obraćanje prosvetnoj inspekciji i Evropskoj komisiji

Petković ne namerava da se zadrži samo na javnom iznošenju svog iskustva. Kako je najavio, obratiće se prosvetnoj inspekciji u Beogradu, jer nema poverenja u lokalnu i pokrajinsku inspekciju. Planira i da se obrati Evropskoj komisiji, kako bi ukazao na probleme u obrazovanju dece sa smetnjama u razvoju. Smatra da je neophodno preispitati način na koji se ovaj vid nastave organizuje, jer je njen krajnji cilj da deci omogući sticanje znanja, razvoj sposobnosti i što samostalniji život.

„Novac nije najvažniji“

Uprkos svemu što je doživeo, Marinko Petković kaže da ne namerava da odustane od rada sa decom.

Svoju profesionalnu filozofiju objašnjava jednostavnim principom koji voli da koristi u nauci – X + 1. Uvek postoji još jedna mogućnost, još jedna misao ili korak koji nas može približiti rešenju. Na kraju razgovora posebno ističe da mu novac nikada nije bio osnovni motiv za rad:

„Meni novac nije najvažniji. Novac mogu da zaradim i na druge načine, ali ne želim da prihvatim da deca ne dobiju ono što im je potrebno i što zaslužuju.“

Kao primer onoga zbog čega je izabrao nastavnički poziv navodi jednog od svojih nekadašnjih učenika, Davida. Seća se kako ga je majka uplakanog dovela u prvi razred srednje škole. Dečak nije želeo da ostane, pa mu je Petković predložio da se igraju kockama i autićima. Tako je započeo njihov četvorogodišnji rad. David je kasnije završio školu, izučio frizerski zanat i postao samostalan čovek. Danas, prema Petkovićevim rečima, ima sopstveni frizerski salon:

„Možda će nekome to zvučati staromodno, ali on je za mene i dalje moje dete.“

Među Petkovićevim bivšim učenicima ima i inženjera, pilota i onih koji su nastavili školovanje na prestižnim svetskim univerzitetima. Ipak, najvažnijim uspehom smatra to što je deci pomogao da steknu samopouzdanje, znanja i mogućnost da samostalno žive.

„Bar da moja fotografija stigne u dubine svemira!“

Na kraju razgovora, Petković se vraća temi budućnosti, koja, kako kaže, za njega uvek počinje od dece. Želeo bi da nove generacije ne ponavljaju greške prethodnih i da nauče da se za istinske vrednosti čovek mora neprestano boriti:

„To što ste nešto jednom osvojili ne znači da ste time postali njegov trajni vlasnik. Za prave vrednosti morate da se borite neprestano.“

Želi da deca u Srbiji imaju iste mogućnosti kao njihovi vršnjaci u Evropi, da se raduju životu, nauci, obrazovanju i novim tehnologijama. Svojim učenicima, priča, često je govorio da će možda za pedeset godina turistička putovanja u svemir postati stvarnost. Uz smeh im je poručivao da će on tada već biti „prilično mrtav“, ali da bi voleo da neko od njih na takvo putovanje ponese njegovu fotografiju. Dodaje i da je u okviru jedne međunarodne svemirske misije već poslao imena i radove svojih učenika, kako bi i oni na simboličan način postali deo istorije istraživanja Marsa. Voli, kaže, da zamišlja da će jednog dana neko pronaći svedočanstvo o deci iz Srbije koja su maštala o nauci i svemiru. I možda se upravo u toj priči najbolje vidi suština njegovog nastavničkog poziva – želja da decu, bez obzira na njihove sposobnosti, mogućnosti ili životne okolnosti, podstakne da veruju da mogu više. Jer, kako je Marinko Petković poručio na kraju razgovora:

„Ja verujem u budućnost.“

   Ž.B."Bezcenzure.info"