Slavica Filipović je profesorka srpskog jezika i književnosti koja je postala jedan od simbola profesorskog integriteta i hrabrosti u Srbiji. Nakon više od dve decenije uspešnog pedagoškog rada u Gimnaziji i stručnoj školi „Svetozar Miletić“ u Srbobranu, profesorka Filipović je, sa svojim koleginicama Mirjanom Mihajlov i Vesnom Vrekić, u maju 2025. godine dobila otkaz. Razlog za radikalnu meru direktorke škole bila je njihova odluka da stanu uz studente, podrže njihove zahteve i učestvuju u obustavi nastave. Njihov otkaz izazvao je talas solidarnosti širom zemlje, pokrenuo proteste podrške i otvorio ključna pitanja o slobodi misli i dostojanstvu unutar prosvetnog sistema. Danas, godinu dana kasnije, u svetlu novih represivnih izmena Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, sa profesorkom Filipović razgovaramo o ceni profesorske kičme, stanju u njenoj bivšoj školi i sudbini srpske prosvete.

 Prošlo je više od godinu dana otkako Vam je uručen otkaz u Srbobranu zbog podrške studentima. Kako sa ove vremenske distance gledate na tu odluku? Da li ste i u jednom trenutku zažalili što „niste savili kičmu“, s obzirom na to da je usledio otkaz nakon više od dve decenije rada u prosveti?

30. avgusta će biti drugi put da od 1. septembra ne ulazim u školsku klupu. Bile smo prve, nažalost ne i poslednje. Još osmoro kolega koje je radilo na neodređeno je dobilo otkaze, samo jedna koleginica se vratila odlukom privremene mere do okončanja sudskog procesa. Zanimljivo je da su to sve male sredine – Srbobran, Bečej, Kragujevac, Trstenik. U prvom trenutku sam mislila da je prosto lična osveta jer smo stranački postavljenoj direktorki i predsedniku opštine smetale. Ali tokom vremena sam postala svesna da je naredba stigla sa viših instanci, da je način na koji su naša deca oterala Vučevića iz Pozorištanca dok je naša direktorka tvrdila kako je sve u redu i kako niko nije u obustavi, zapravo bila razlog zašto smo toliko bile trn u oku. Ona je morala svojim vlasnicima da dokaže lojalnost. Moje medijsko eksponiranje me je dovelo u situaciju da mi je postalo jasno da za mene mesta u prosveti nema dok je SNS na vlasti. Ni u jednom trenutku nisam zažalila. Ni ja, ni moja leđa – Vesna i Mira. Niti Zajednica Prosveta uz studente zahvaljujući čijoj solidarnosti mi već godinu dana nismo materijalno ugrožene. Mi nismo mogle nazad u učionicu jer je bukvalno bilo pitanje mentalnog i fizičkog zdravlja, ne samo nečije odluke. Za ovih godinu dana povezala sam se sa svim kičmenjacima koji rade u prosveti i napustila zauvek Vučićbran. Ne brinite, ponovo će biti Srbobran dok je mojih učenika i oslonaca poput Teodore Momčilović. Slobodnom univerzitetu je student, moj bivši učenik, javio o dešavanjima u Srbobranu, to mi je ispričala profesorka Kleut, koja je takođe ostala bez posla. 24 godine uspomena mi niko ne može oduzeti. One su moje i dečje. Poruke koje sam dobila od bivših učenika čuvam kao ordenje.

Vaš slučaj je pokrenuo talas solidarnosti širom zemlje. Da li i danas osećate tu vrstu podrške kolega i sugrađana, ili se sa protokom vremena ta energija stišala?

Ne, solidarnost je sve jača, jer je i represija sve jača. Imam Prosvetu uz studente, Ivana, Evu, Anitu i sve ostale koji su oduvek bili svesni da je solidarnost ključ uspeha u ovoj borbi. Anita je iz Beograda dolazila u Srbobran kada nam je ŠO potvrdio otkaze, zapravo to i nisu tada smeli da urade već su javili za par dana. Nela iz Trstenika, ta divna profesorka matematike je uvek na frontu. I baš taj deo prosvete mora da bude osnova buduće, obnovljene iz temelja, Dositejeve prosvete.

Kako ocenjujete reakciju učenika i roditelja u Srbobranu na Vašu borbu i da li osećate da su đaci iz onoga što se desilo Vama i koleginicama izvukli važnu životnu lekciju?

Reakcije učenika i roditelja su, da upotrebim eufemizam, bile mlake. Čast izuzecima. Jedna od njih je bila i član Školskog odbora koja je rekla NE našim otkazima. Mama Jakovljević. Ljudi u Srbobranu su neinformisani i JAKO uplašeni. Moj oslonac je bila Teodora kao i Jocić sa kojim se redovno viđam na svim gradskim protestima. Mislim da su oni učenici koji su shvatili da sam ja držala časove iz morala i praktično pokazivala šta znači imati integritet van učionice, svesni toga.

Jedna od poruka Vaše borbe bila je da profesor pre svega mora da bude čovek i primer svojim đacima. Šta za Vas danas znači rečenica „bitno je biti čovek“ u sistemu koji od prosvetnih radnika često traži poslušnost umesto integriteta?

U današnjoj prosveti kojoj je na čelu ministar Osvete nema mesta za ljude. Te ni za tu sintagmu ,,biti čovek’’. Biti čovek uspravne kičme tamo gde se priznaju samo zgaženi i oni koji ćute je nemoguća misija.

Da li i dalje pratite dešavanja u Gimnaziji i stručnoj školi „Svetozar Miletić“ u Srbobranu? Ima li među kolegama još glasova spremnih na pobunu?

Ne pratim. To više nije gimnazija. Nigde više nema glasova spremnih za tu vrstu otvorene borbe a kamoli u školi u kojoj sam nekad radila. Ministar preti oduzimanjem licenci i sva ovlašćenja stavlja u ruke stranački postavljenih direktora. Sindikati ne postoje, zapravo su produžena ruka vlasti, podanici. Ali ima časnih ljudi koji nekako rade, sigurna sam da nisu zadovoljni, a koji će svoje nezadovoljstvo iskazati na izborima.

Mislite li da je Vaš otkaz poslužio kao „pelcer“ i inspiracija za pisanje represivnih članova Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja koje predviđaju drakonske mere, poput oduzimanja licence nastavnicima koji obustave rad?

Ideja o oduzimanju licence zbog obustavljanja rada zapravo svodi prosvetnog radnika na krpu za čišćenje poda. Možda im za takav zakon inspiracija nije bila ono što smo mi radile, ali jeste ono što je cela prosveta radila. Mislim da je to njen najdostojanstveniji period. Zato nema Jovine ni Pete gimnazije.

Ako direktori škola dobiju apsolutno zakonsko pravo da sa posla udalje svakoga ko po njihovoj proceni „ometa obrazovni proces“, šta u takvoj atmosferi straha ostaje od dostojanstva i autonomije prosvetnog radnika?

Oduzima se svako dostojanstvo. Doduše, ovo je samo zabijanje eksera u kovčeg sahranjenom dostojanstvu prosvete. Nema tu ni dostojanstva ni autonomije. Samo poslušnost i pristajanje na SVE što ti se kaže. Prosvetare tretiraju kao fizičke radnike. Ne potcenjujem ničiji rad. Ali mi ulazimo u nekoliko procenata obrazovanih u Srbiji. Tako da je jasno šta je namera vlasti – uništiti svaku kritičku misao.

Prosveta je oduvek važila za stub svakog društva. Ima li Srbija uopšte budućnost ako iz škola protera ljude sa stavom i integritetom, a učionice prepusti poslušnima? Da li Vam se čini da je taj proces već u završnoj fazi?

Postavili ste mi retorsko pitanje. Ali Studenti pobeđuju! Mladost nam donosi spas.

Kada se podvuče crta nakon svega što ste prošli u proteklih godinu dana, da li je cena odbrane profesorskog dostojanstva i solidarnosti bila previsoka, i da li biste sutra ponovo uradili isto?

Ja sam ponavljač. Uvek isto. Izgubila sam posao ali sam dobila saborce, moje jato. Moje zdravlje je od tog šoka prilično propatilo. Onemogućili su mi rad sa decom. Ali sam se povezala sa nekom drugom decom, ostavilo mi je vremena da se bavim svojom decom. Pratim i osluškujem – i garantujem da će, da parafraziram Dostojevskog, dobrota, lepota i MLADOST spasiti Srbiju. Jer, da utvrdimo, uvek sam bila na pravoj strani, verujte mi, oni dolaze i nezaustavljivi su – Studenti pobeđuju!

 Razgovor sa profesorkom Slavicom Filipović ostavlja nas pred pitanjem koje prevazilazi okvire prosvete – koliko smo, kao pojedinci, spremni da platimo cenu sopstvene slobode? Godinu dana nakon otkaza, njeno mesto u učionici zauzeli su neki drugi, možda podobni i politički poslušni kadrovi, ali lekcija koju je ona održala van te učionice odjekuje mnogo dalje od školske zgrade. Izgubivši posao, sačuvala je ono najvažnije: obraz pred decom kojoj je predavala i veru da sloboda i dostojanstvo nemaju cenu.

   Ž.B. "Bezcenzure.info"