Skup na Slaviji nije bio važan samo zbog brojnosti. Bio je važan zato što je pokazao da je narativ o nepobedivosti režima konačno srušen, a da je Srbija, do biološkog krika, željna suštinske promene.
Poslednji skup na Slaviji definitivno je bio veći nego onaj na Vidovdan prošle godine, ali umesto licitiranja brojevima, potrebno je reći nekoliko rečenica o tome zašto je ovaj skup najveća pobeda do sada i zašto predstavlja definitivnu prelomnu tačku.

Svi oni koji su danima unazad tražili banalne razloge i izgovore tipa „neću doći zbog ovoga ili onoga“, posle ovoga su potpuno obesmišljeni. Sva ta tobožnja principijelna neslaganja, estetske zamerke i večita gunđanja dežurnih cinika pokazala su se kao najobičniji paravan za ono što ih, zapravo, najviše boli: činjenicu da u ovoj čistoj i iskrenoj borbi ne vide sopstvenu korist, niti prostor za lični profit.

Nasuprot tom sitnosopstveničkom mentalitetu, studentski pokret je demonstrirao vrhunsku širinu, zrelost i intelektualni kapacitet. Iako je program predstavljen u kratkim crtama, već na osnovu obraćanja govornika na skupu jasno je da studentska lista može da ponudi ozbiljan politički okvir: spasonosni, zdrav miks građanskog i nacionalnog, kao idealan balans za modernu i stabilnu Srbiju. To nije beznačajno. Naprotiv.

Program o kome se govorilo jeste sveobuhvatan. On podrazumeva očuvanje i duboko poštovanje srpskog identiteta, ali istovremeno garantuje harmoničan suživot svih nacionalnih zajednica i apsolutno jednaka prava za sve građane Srbije. To je formula za normalan, dostojanstven i prosperitetan život.

Umesto ulaganja u stadione, najavljeno je ulaganje u zdravstvo, kako bi zdravstvena zaštita bila dostupna svima. Pored toga, najavljena je i radikalna ekonomska reforma, borba za obespravljene radnike, kao i borba za opstanak poljoprivrede i sela. Prosveta, kultura, umetnost – sve ono što je decenijama potiskivano, ponižavano i sistematski urušavano – ponovo je vraćeno u središte političkog govora.

Ono što smo mogli da čujemo na skupu nisu kozmetičke korekcije, već najava potpune i korenite promene celokupnog devijantnog sistema koji je decenijama razarao našu državu i društvo.

Prisustvo stotina hiljada ljudi na ulicama predstavlja najjasniji mogući indikator i društveni barometar: narod je do biološkog krika željan suštinske promene. Ta svest se više ne može suzbiti, niti vratiti u pređašnje stanje. Upravo zato su studenti ovom masovnošću, energijom i zrelošću već pobedili.

A kako sve to izgleda iz ugla režima?

Razmere ovog skupa samo su potvrdile ono što Aleksandar Vučić veoma dobro zna. On, po svemu sudeći, raspolaže preciznim istraživanjima javnog mnjenja na dnevnom nivou i svestan je da gubi tlo pod nogama. Narativ o nepobedivosti režima definitivno je srušen. Upravo iz tog straha i jasnih brojki koje vidi u istraživanjima, sve je izvesnije da izbora, ukoliko se on bude pitao, ove godine neće biti. Vučić će taktički čekati krajnji zakonski rok za predsedničke izbore, kako bi u isti paket pokušao da ugura i parlamentarne. S obzirom na to da stepen njegove bahatosti raste proporcionalno rastu podrške studentima, ne bi trebalo da nas iznenadi ni scenario u kome bi sutra pokušao da proglasi kako „nema uslova za izbore“, uz poznatu matricu o „rušenju države“. Ali, o tome nekom drugom prilikom.

U svetlu tog straha režima treba posmatrati i pozadinu incidenata koji su se odigrali kod zloglasnog Ćacilenda. Ti incidenti teško deluju kao slučajnost; njihov politički efekat bio je jasan: da se nasiljem baci senka na skup i da se pažnja javnosti skrene sa njegove masovnosti, energije i poruka koje su sa njega poslate. Režim je očajnički želeo da se u javnom prostoru priča o incidentima, a ne o onome što se dogodilo na Slaviji. Više nego indikativno delovalo je i to što je N1, u svom dnevniku u 22 časa, posvetila neuporedivo više pažnje tim incidentima nego samom skupu i porukama koje su sa njega poslate.

Ipak, nikakvi incidenti nisu mogli da zasene ono što je suštinski obeležilo ovaj skup. Ono čega bi režim trebalo najviše da se plaši bio je govor akademika Saičića. Saičić je održao verovatno najbolji i najvažniji politički govor od početka ovih protesta.

On je predstavio esenciju studentske liste. Njegov nastup bio je jednostavniji, ali snažniji, dublji i prijemčiviji od prošlogodišnjeg vidovdanskog Lomparovog govora. Saičić je uspeo da bude istovremeno i građanski, i nacionalni, i duhovni, i sekularni. Demonstrirao je savršen spoj zdrave građanske svesti i zdravog nacionalnog ponosa. U tome je, možda, i najveća snaga ovog pokreta. On ne traži Srbiju bez identiteta, ali ni Srbiju zarobljenu u zloupotrebljenim simbolima. Ne traži državu bez tradicije, ali ni državu u kojoj se tradicija koristi kao paravan za pljačku, nasilje, bahatost i poniženje građana. On traži normalnu, dostojanstvenu, uređenu i slobodnu Srbiju.

Na kraju, treba reći i ono najvažnije: ovoj deci smo ostavili ogromno breme, težak teret i društvenu deponiju, a sada od njih očekujemo da naprave oazu. Kao što je rekao poslednji govornik, student Andrej Tanko, oni možda nemaju odgovore na sva pitanja, ali imaju čistotu, energiju i stručne ljude. Naša je dužnost da im u tome pomognemo, umesto što mudrujemo sa strane, tražimo im mane i dlaku u jajetu.

Studentska lista pobeđuje, i, ako Bog da, novo vreme za Srbiju je počelo.

   dopisnik iz Beograda