Na fotografiji nastaloj u Crvenki, na dan izbora u opštini Kula, vidi se jedan kadar dostojan političke istorije Srbije: u prvom planu stoji Radivoj Paroški, predsednik Skupštine opštine Srbobran, a iza njega, na vratima lokala koji je prijavljen policiji zbog sumnji na kupovinu glasova, stoji Miloš Brankov, knez romske nacionalne zajednice u Srbobranu.
I čovek prosto ne zna da li je u pitanju stranački rad na terenu ili je ipak u pitanju dvorski protokol! Jer, realno gledano, ovo više ne izgleda kao običan stranački rad. Ovo izgleda kao da je gospodin Paroški unapređen u prvog ađutanta njegovog kneževskog visočanstva Miloša Brankova. Još samo da mu neko doda sablju, svečanu lentu i spisak dvorskih dužnosti, pa da se i formalno završi ta blistava karijerna transformacija.
A kakva je to transformacija! Od marksizma do monarhizma, od komiteta do dvora, od ideološke nastave do stajanja uz kneževska vrata. Nije to mala stvar! Nisu svi kadrovi sposobni za tako širok istorijski luk. Mnogi ostanu zaglavljeni u jednoj epohi. Ali ne i Paroški. On je čovek koji je uspeo da premosti čitavu političku geografiju Balkana i da od partijskog druga stigne do gotovo ceremonijalne funkcije čoveka od posebnog kneževskog poverenja.
I tu negde, priznaćete, ima i nečeg fascinantnog. Jer dok običan svet misli da je politika borba ideja, Paroški nam pokazuje da je ona, u stvari, veština prilagođavanja. Danas diplomirani marksista i komunista, sutra predsednik opštinskog odbora stranke čiji je osnivač četnički vojvoda Tomislav Nikolić, a prekosutra prvi ađutant romskog kneza. Danas teorija klase, sutra praksa romskog kneževskog dvora. Danas istorijski materijalizam, sutra ćacizam, prekosutra multikulturalizam. Zato bi njegov zvanični opis funkcije ubuduće mogao da glasi: predsednik Skupštine opštine Srbobran, diplomirani profesor marksizma i prvi ađutant njegovog visočanstva romskog kneza Miloša Brankova.
Po potrebi savetnik, po potrebi logistika, po potrebi čovek za protokol, a po potrebi i za one proverene poslove kojima se, kako zli jezici kažu, najviše bavio dok je bio zamenik pokrajinskog sekretara: da se skokne po burek, da se donesu novine ili da se pristavi kafa. Neko drugi bi, možda, na tom putu stekao ekspertizu u regionalnom razvoju, strateškom planiranju ili ozbiljnoj javnoj politici. Ali naš politički folklor odavno zna da se karijere ovde ne grade radom i zalaganjem, nego poslušnošću i pravovremenim prisustvom na pravom mestu.
Otud na ovoj fotografiji sve deluje nekako prirodno: čovek stoji tamo gde stoje oni koji su ceo život vežbali da svakoj vlasti budu pri ruci.
A onda, povrh svega, dolazi i ta meteorološka nota koja celu scenu čini gotovo dirljivom. Hladno, kišovito, neugodno vreme, a gospodin Paroški ipak stoji na dužnosti, kao da su godine samo administrativni podatak. A nisu. Čovek je već nadomak ne samo političke nego i starosne penzije. Treba paziti na sinuse, na pritisak, na kolena, na reumu. Nije svaka lojalnost vredna upale zglobova. Vlast, kao što znamo, ume da prođe. Ali reuma, kad jednom dođe, glasa sama za sebe i ne izlazi iz koalicije.
Zato ova fotografija jeste više od trenutka zabeleženog objektivom. Ona je mala lokalna alegorija o Srbiji. O zemlji u kojoj marksista može mirno da završi kao kadar stranke četničkog vojvode, u kojoj predsednik skupštine može u jednom kadru delovati kao dvorski ađutant romskog kneza, i u kojoj se ceo politički razvojni put jednog čoveka najjasnije vidi tek onda kada stane sa strane, malo ispred vrata, kao da čuva prolaz između dve epohe.
Da nije tužno, bilo bi urnebesno. Da nije urnebesno, bilo bi samo tužno. Ovako je, kao i obično kod nas, i jedno i drugo u isto vreme. Zato ova fotografija i jeste tako dragocena: ne zato što je lepa, nego zato što je istinita na onaj poseban, jedinstven način, na koji jedna dobra slika ponekad objasni više nego nečija cela zvanična biografija.
Ž.B. "Bezcenzure.info"