U javnom prostoru, naročito od nastanka društvenih mreža gde u današnjem vremenu gotovo svako ima priliku da u svom „parčetu“ virtuelnog prostora izrazi svoje mišljenje, nastalo je vreme u kojem više nije potreban ni naročit razlog, ni osećaj odgovornosti da bi se nečiji glas daleko čuo. Društvene mreže su demokratizovale mogućnost javnog nastupa, ali nisu donele i više razuma, više mere ili više istine. Naprotiv, dovele su do toga da ono što je nekada ostajalo u kafanskom dimu, izgovoreno u pijanom zanosu i bez većeg odjeka, danas dobija formu javne reči, dostupne svima i vidljive svakome. Tako je stvoren prostor u kojem se glas razumnog i glas besmislenog često čuju podjednako glasno. Iz takvog poretka prirodno su se izrodili i takozvani trolovi – oni kojima nije stalo do razgovora, već do provokacije; ne do istine, već do reakcije; ne do smisla, već do buke. A među njima ima i onih kod kojih se, iza potrebe da omalovažavaju i kvare svaki pokušaj normalnog razgovora, mogu naslutiti naznake ličnih devijacija. Posebno postaje zabrinjavajuće kada takvi ljudi ne ostaju samo u virtuelnom prostoru, već rade sa decom i mladima, a naročito kada se nalaze u prosveti, jer tada stvar prestaje da bude samo pitanje ružne internet-pojave i postaje ozbiljan društveni problem.

U takvom ambijentu postoji prizor koji se ponavlja veoma često. Neko iznese kritiku. Druga osoba na nju odgovori. Zatim ponovo odgovori. Pa još jednom. Pa još deset puta. Danima, nedeljama, ponekad i mesecima. Argumenti se pritom sve više gube, a u prvi plan izlazi nešto drugo: opsesivna potreba da se kritičar diskredituje, ponizi, proglasi zlonamernim ili bezvrednim. U takvim situacijama polemika prestaje da bude rasprava o idejama i pretvara se u psihološki fenomen.

Još je Sigmund Frojd, utemeljivač psihoanalize, u svojim tekstovima o narcizmu primetio da pojedine ličnosti grade snažno idealizovanu sliku o sebi. Ta slika može biti intelektualna, moralna ili ideološka: čovek sebe vidi kao nekoga ko ima poseban uvid u stvarnost, ko stoji iznad drugih, ko razume svet bolje nego većina. Problem nastaje kada se ta nerealna slika sudari sa javnom kritikom.

Tada dolazi do onoga što su kasniji psihoanalitičari nazvali narcisoidnom traumom javnog poniženja. Prema teoriji koju je razvio Hajnc Kohut, osobe čije samopoštovanje u velikoj meri zavisi od spoljašnjeg priznanja doživljavaju svaku javnu kritiku kao duboko poniženje. Ono što je za druge obična polemika, za njih postaje pravi udar na identitet.

U ovom kontekstu često se razvija opsesija: stalno ponavljanje istih tema, neumorno vraćanje na istu kritiku, pokušaji da se kritičar „razotkrije“, da mu se pripišu zle namere i da se javno diskredituje, a kritičar postaje predmet fiksacije. Umesto da se suoči sa mogućnošću da kritika ima neku osnovu, osoba usmerava svu napetost ka „neprijatelju“. Uz to dolazi i paranoidno tumačenje situacije, potreba za osvetom, snažan osećaj nepravde, mešavina ljutnje, psihičke vezanosti i neprijateljstva prema kritičaru. Sve to stvara psihološki prostor u kojem se kritičar pretvara u centralni objekat opsesije, dok sopstveno krhko samopouzdanje postaje sve očiglednije.

U ovoj dinamici javnog poniženja javlja se i odbrambena grandioznost: narcisoidna ličnost će radije da ubedi sebe da je žrtva napada nego da sebi prizna sopstvenu nesigurnost i neusklađenost slike o sebi sa stvarnošću. Svakodnevno pisanje tekstova, statusa ili komentara usmerenih ka predmetu fiksacije, koje taj predmet fiksacije ignoriše, u njegovim očima postaje dokaz pakosti i zavisti kod onog ko ne reaguje. „Ne reaguje – dakle, zavidi mi, želi da mi nanese štetu, želi da me omalovaži“, misli narcisoidna osoba, i upravo u toj interpretaciji dolazi do eskalacije besa i ljutnje. Što više predmet fiksacije ignoriše njegove pokušaje dokazivanja nadmoći, to narcisoidna osoba još više piše, tražeći bilo kakvu reakciju kao potvrdu sopstvene vrednosti i veličine. Svaki novi status, komentar ili tekst postaje sredstvo potvrde sopstvene grandioznosti, dok istovremeno u svakom izostanku reakcije vidi dokaz nepravde i neprijateljstva. Na taj način ciklus opsesije, paranoje, ljutnje i ritualnog dokazivanja sopstvene veličine postaje samoodržavajući, groteskno fascinantan i samodovoljan u očima narcisoidne osobe.

Još zanimljiviji uvid dao je Alfred Adler, koji je govorio o kompenzatornoj potrebi za veličinom. Po njegovoj teoriji, neki ljudi preterano naglašavaju sopstvenu intelektualnu ili moralnu nadmoć kako bi prikrili unutrašnji osećaj nesigurnosti. Što je taj osećaj dublji, to je potreba za dokazivanjem sopstvene veličine glasnija.

Frojd u svojim ranim tekstovima o narcizmu i libidu dodaje zanimljiv detalj: kada je predmet fiksacije osoba istog pola, on to objašnjava potencijalno potisnutom homoseksualnošću; kada je predmet kritike ili opsesije suprotnog pola, Frojd to povezuje sa smanjenim libidom ili erektilnom disfunkcijom.

Još jedan važan aspekt ponašanja narcisoidnih ličnosti javlja se kada izdaju sopstvene principe i ono za šta su se ranije glasno zalagali. Kada ljudi oko njih poštuju svoje principe, boreći se za njih i žrtvujući se nesebično, kod narcisa se javlja prezir i potreba da takve ljude diskredituje. Ponekad taj prezir prelazi u gotovo mračnu mržnju – jer u vrlinama i principijelnosti drugih vide svoje mane, svoj nedostatak integriteta i neprincipijelnost, što ih duboko uznemirava i pojačava njihovu opsesiju, ljutnju i potrebu za osvetom koju često podvode pod svoju moralnu dužnost.

U kontekstu narcizma Frojd je ukazivao i na fenomen projekcije koji će kasnije proširiti Karl Gustav Jung: osobine koje ne želimo da priznamo kod sebe često vidimo kod drugih. Kritičar tako postaje idealno mesto na koje se projektuju negativne emocije – zavist, zloba, pokvarenost, intelektualna inferiornost i stvaralačka impotencija.

U javnim polemikama to ponekad poprima gotovo ritualni oblik. Svaki novi tekst ili status služi istoj svrsi: ponovo dokazati sopstvenu moralnu i intelektualnu nadmoć i ponovo objasniti publici zašto je kritičar navodno bezvredan.

Što više neko pokušava da pokaže da je iznad kritike, to više otkriva koliko ga ta kritika zapravo pogađa. Što više energije ulaže u diskreditovanje jednog čoveka, to jasnije postaje da je upravo taj čovek centralni objekat njegovog psihološkog sveta.

Na kraju, polemika prestaje da govori o idejama. Ona počinje da govori o nečemu mnogo dubljem: o krhkosti samopouzdanja koje se održava stalnim dokazivanjem sopstvene veličine. O opsesiji, ljutnji, osećaju poniženja, preziru prema principijelnim ljudima i neprekidnoj potrebi da se dokaže sopstvena nadmoć.

I tako, dok narcisoidna ličnost zamišlja da je moralni i intelektualni svetionik, ona ostaje zarobljena u sopstvenom teatru apsurda. Pada i valja se u sopstvenoj kaljuzi, dok joj niko, ama baš niko, ne aplaudira.

P.S.

U narednim nedeljama nastavićemo da se, u formi eseja, bavimo pojavama i fenomenima internet - komunikacije, sa namerom da iz šire perspektive osvetlimo obrasce ponašanja, psihologiju javnog nastupa i tamniju stranu savremenog digitalnog prostora.

   Ž.B. "Bezcenzure.info"