Urednička napomena

Urednik portala "Bezcenzure.info" osetio je potrebu da se kratko osvrne na nedavne javne istupe Milana Đorđevića, koji je u svojim objavama oštro optužio poljoprivrednike, doveo u pitanje legitimitet njihovog protesta, a pritom podsetio da ih je u ranijem periodu podržavao – uz link ka tekstu čiji je autor, a koji je 2022. godine objavljen upravo na našem portalu.

Gospodin Đorđević je u jednom periodu bio izuzetno dobar i angažovan saradnik, čiji su tekstovi kritički analizirali sistemske deformacije, štetočinsku agrarnu politiku i partijsko upravljanje institucijama. Upravo zbog te činjenice – i isključivo zbog te činjenice – smatramo da je primereno osvrnuti se na njegove aktuelne stavove.

Od "biti ili ne biti" do "sebičluka"

Pre nekoliko godina, protest poljoprivrednika u tekstu gospodina Đorđevića opisivan je kao pitanje „biti ili ne biti“. Govorilo se o astronomskim cenama goriva, enormnom skoku mineralnog đubriva, ponižavajućim subvencijama, partijskom upravljanju resursima i višedecenijskoj štetočinskoj agrarnoj politici. Tada je naglašavano pravo na opstanak i ljudsko dostojanstvo. Danas, u suštinski težim okolnostima za paore, isti taj obrazac protesta proglašava se sebičlukom, nagodbom i trgovinom.

Da li je agrarna politika postala sistemska i pravedna?
Da li je uvoznički pritisak nestao?
Da li su subvencije stabilne i dovoljne?
Da li je demografsko pražnjenje sela zaustavljeno?

Ako odgovor nije potvrdan, onda je očigledno da se nije promenio sistem, već pozicija posmatrača. U svemu tome, posebno je problematična metamorfoza retorike kojom se od poziva na zajedničku borbu za opstanak i ljudsko dostojanstvo došlo do toga da su paori nedostojni podrške. Kada se realnost nije suštinski promenila, a ocene jesu, onda je očigledno da principi imaju rok trajanja.

Teza da se svaki dogovor nakon protesta svodi na „nagodbu“ namerno zanemaruje osnovnu činjenicu: politički pritisak koji rezultira ustupkom države nije nemoral, već jedini preostali instrument u sistemu u kojem institucije ne funkcionišu. Ako protest ne donese rezultat – proglašava se uzaludnim. Ako donese delimičan rezultat – proglašava se trgovinom i nagodbom. U tako iskrivljenoj logici svaki ishod je loš. To nije analiza, to je unapred pripremljena presuda, kojom se od žrtava sistema prave krivci.

Površna tvrdnja da poljoprivrednici „ne hrane nikoga“ jer svako svoju hranu plaća predstavlja bukvalizaciju metafore i banalno svođenje ekonomije na nivo kase u supermarketu. Kada neko kaže: „Ne, paori, ne hranite vi mene, ja imam svoj posao, svoju zaradu na koju plaćam porez, i sve kupujem, niko mi ništa ne poklanja“, to je površna logika. Jer da bi ti nešto kupio – neko mora to da proizvede. Da bi država imala budžet – mora postojati oporeziva ekonomska aktivnost. Da bi ti imao čime da platiš to što kupuješ – neko mora da napuni budžet iz kojeg se finansira sistem u kojem i ti primaš platu.

Poljoprivrednik nikome ništa ne „poklanja“. On ne deli hranu besplatno. On proizvodi robu koja se prodaje na tržištu. Dakle, ne radi se o emocionalnoj slici „hranitelja koji nas izdržava“, već o ekonomskoj funkciji. Primarna proizvodnja nije milostinja – ona je temelj lanca vrednosti.

Da uprostimo, kako bi nas razumeli i oni kojima logika nije jača strana: lanac vrednosti je niz ekonomskih aktivnosti koje počinju od sirovine, a završavaju se finalnim proizvodom na tržištu.

U slučaju poljoprivrede to izgleda ovako:
• Poljoprivrednik proizvede pšenicu
• Mlin je melje
• Pekara pravi hleb
• Trgovina ga prodaje
• Država naplati PDV
• Radnici u različitim sektorima dobiju plate

Ako prva karika pukne, ceo ekonomski sistem gubi stabilnost. Poljoprivrednik je, dakle, strukturni oslonac ekonomije.

Posebno je simptomatično izbegavanje da se odgovori na suštinu. Nijedan podatak o subvencijama nije pobijen. Nijedna tvrdnja o kontinuitetu agrarne politike nije demantovana. Nijedna činjenica o uvoznim mehanizmima nije osporena. Ako su tvrdnje netačne – zašto nisu pobijene? Ako su tačne – zašto je problem u onome ko ih iznosi?

Umesto odgovora, dobili smo etiketiranje po principu ad hominem, kvalifikacije o nepismenosti i aluzije na veštačku inteligenciju. To jasno govori o nedostatku argumenata.

Još je zanimljivija amplituda moralne ocene u relativno kratkom vremenskom periodu: u jednom trenutku govori se o štetočinskoj politici i pravu na dostojanstvo. U drugom, u istom sistemskom okviru, govori se o sebičluku paora i nezasluživanju podrške. Ako se u različitim trenucima iste pojave vrednuju suprotno, onda problem nije u pojavi, već u izboru. A izbor da se napadne posledica, a prećuti uzrok, uvek je svestan izbor. Kada se sistem prvo naziva štetočinskim, a onda se njegove žrtve označe kao krivci, i kada od bunta ostane samo parola na majici, tada buntovnik postane maneken revolucije, a ideologija postaje poza.

Posebnu težinu ima i olako proglašavanje sopstvenih kolega „miševima“. Kada se ta reč uputi prosvetnim radnicima – ljudima koji rade u sistemu obrazovanja koji je godinama u institucionalnoj i kadrovskoj krizi – to nije samo jeftin pokušaj da se bude vickast, već simptom.

Jer u situaciji u kojoj se srbobranska Gimnazija suočava sa odlivom učenika, hroničnim nedostatkom stručnog kadra, zapošljavanjem nestručnih nastavnika, časovima koji se nedeljama ne održavaju, roditeljima koji decu ispisuju tražeći stabilnije okruženje, pokušaj deljenja moralnih lekcija deluje tragikomično.

Nazivati kolege „miševima“ u takvom kontekstu znači ili ne videti razmere problema, ili svesno ignorisati sopstveno okruženje. A ignorisanje raspada škole dok se istovremeno poziva na njenu odbranu podseća na staru metaforu o sviranju dok grad gori. Bubnjevi ne zaustavljaju urušavanje institucije. Uzvik „živela škola“ ne nadomešta odsustvo nastave – već služi isključivo samoodržanju unutar sistema.

Pravi test principa nije u retorici, već u spremnosti da se istim aršinom meri i paor, i vlast, i sopstveno okruženje. Jer kada se za sopstveno ćutanje nalazi opravdanje, a za tuđu pobunu prezir, onda problem nije u „miševima“ – već u ogledalu.

   Ž.B. "Bezcenzure.info"