Proći pored traktora i u njima videti samo „političke prvake iz 2000.“ zahteva izuzetnu sposobnost da se stvarnost zameni narativom. To je ona vrsta analize u kojoj je prošlost kristalno jasna, a sadašnjost maglovita, ali samo zato što je tako zgodnije i – isplativije.

Uvek je zgodno pronaći krivce pre dvadeset ili više godina. Posebno kada su oni bezbedni za napad. Mnogo je teže postaviti pitanje onima koji danas, već više od decenije, donose sve ključne odluke: od agrarne politike do subvencija, od tržišta do uvoznih kvota. Ali za to je potrebno nešto više od tastature. Potrebna je kičma, elementarno intelektualno i ljudsko poštenje, i sposobnost da se pogleda istina bez ideoloških naočara.

Priča o tranziciji kao „zločinu“ lepo zvuči kada se izgovara sa sigurnog odstojanja. Ali izostavlja jednu neprijatnu činjenicu: Srbija 2000. godine nije bila stabilna i uređena ekonomija pa je neko odlučio da je sruši. Bila je to zemlja izašla iz ratova, sankcija, sa hiperinflacijom koja je progutala štednju, sa urušenim bankarskim sistemom i fabrikama koje su godinama radile bez tržišta i bez kapitala. Sistem se nije raspao 6. oktobra. Raspadao se tokom devedesetih – upravo pod vlašću istih ljudi koji vladaju i poslednjih 14 godina!

Da li je bilo loših privatizacija? Jeste. Da li je bilo pohlepe, korupcije, neznanja i političke kratkovidosti? Jeste. Ali idealizovati komunističke fabrike, agrokombinate i banke kao stubove zdrave privrede i održive ekonomije, znači zaboraviti kako je taj model funkcionisao: partijska knjižica kao CV, krediti bez pokrića kao razvojna strategija, zatvoreno tržište kao zaštita od realnosti. Šezdeset godina ideologije koja je obećavala raj radnicima završilo se ekonomijom zavisnom od spoljnog duga, produktivnošću koja je zaostajala decenijama, praznim deviznim rezervama i redovima za hleb i mleko. Marksistička retorika o „otuđenju“, „eksploataciji“ i „klasnoj svesti“ zvuči uzvišeno u teoriji. U praksi, ona je ovde ostavila prazne magacine i urušene institucije.

Dakle, nije dovoljno pustiti bradu i kosu da bi se ličilo na Marksa, niti citirati parole o istorijskoj nužnosti, da bi se razumela savremena ekonomija i prosipala intelektualna “mudrost” sa bezbedne udaljenosti. Valjalo bi ponekad otići malo dalje od 19. veka, pa konsultovati i druge marksiste poput Sartra, da bi se shvatilo šta zaista znači biti intelektualac i u tom, marksističkom okviru. Žan-Pol Sartr, koji je sebe takođe smatrao marksistom, pod intelektualcem nije podrazumevao glasnog komentatora bez rizika, već javnog kritičara moći, čoveka spremnog da se suprotstavi vlasti, čak i onda kada mu to donosi neprijatnosti. Za Sartra, intelektualac je onaj koji stoji na strani potlačenih, koji brani slobodu mišljenja i govora, i koji ne bira metu prema stepenu bezbednosti. Intelektualac nije ćacilozof koji hrabro secira prošlost, a oprezno zaobilazi sadašnjost. Nije ni onaj koji ideologiju koristi kao zaklon od odgovornosti. Ako se već pozivamo na marksizam, onda je minimum doslednosti da se preuzme i njegova obaveza kritike aktuelne moći, a ne samo komfor analize istorije. Onaj ko kritiku usmerava isključivo ka bezbednim metama, a pred živom vlašću ostaje nem, prestaje da bude kritička svest društva i postaje ono što bi Sartr nazvao “funkcijom sistema”. U tom trenutku, ideologija više nije sredstvo emancipacije, već instrument opravdavanja kukavičluka i konformizma. Ali, treba dobaciti do Sartra.

Još je zanimljivije kada se sva odgovornost za današnje stanje poljoprivrede pripiše ljudima iz perioda tranzicije, a svesno prećuti činjenica da je agrarna politika poslednjih 14 godina u rukama jedne iste strukture. Ako su oranice iscrpljene, ako je stočni fond sveden na minimum, ako su sela demografski opustošena, to nije posledica jednog ili dva izborna ciklusa u prvoj deceniji 21. veka. To je posledica kontinuiranih odluka i politike koja traje godinama.

Međutim, prava tema nije 2000. godina. Prava tema je model koji je poslednjih četrnaest godina sistematski građen. Model u kojem se domaća proizvodnja guši nametima, neispunjenim obećanjima i birokratskim opterećenjima, dok se istovremeno favorizuje uvoz. Model u kojem uvoznički lobi ima otvorena vrata, a domaći proizvođač zatvorene račune. Model u kojem država uzima kroz akcize, takse, fiskalne i parafiskalne namete i neredovne isplate, a “daje” kroz politički marketing i selektivne subvencije politički podobnima.

Posebno je problematično nazivati protest poljoprivrednika „plodom političke nepismenosti“. To podrazumeva da su ljudi na traktorima zavedeni, da ne razumeju šta rade i da beru „plodove zabluda“. Time se namerno previđa suština: ekonomska činjenica da je poljoprivreda dovedena na ivicu opstanka katastrofalnim upravljanjem. Da država godinama pljačka sopstvenog seljaka kroz sistem koji pogoduje uvozničkom lobiju na štetu domaće proizvodnje. Da je agrarna politika odavno postala instrument uništenja, a ne razvojne strategije poljoprivrede.

Naravno, od glasova koji danas govore o „političkoj nepismenosti“ nismo čuli ni reč kritike na izjavu ministra koji poljoprivrednicima poručuje da, ako im se poljoprivreda ne isplati, promene delatnost. Ta tišina govori više od svake parole. To nije tišina – to je stav. Lako je analizirati prošlost. Teže je progovoriti o sadašnjem haosu, rasulu i javašluku koji je sistemski proizveden tokom poslednjih četrnaest godina upravljanja bez stvarne odgovornosti. Za to je potrebno ono što pomenuti glasovi nemaju – potrebna je hrabrost.

Ipak, lakše je govoriti o „zabludama“ drugih nego priznati sopstveni kukavičluk. Lakše je proglasiti seljake saučesnicima u „istorijskom zločinu“ nego pitati zašto su danas, ovde i sada, prinuđeni da traže osnovne uslove ne za rad, već za goli opstanak. Lakše je, bezbednije i kudikamo isplativije, biti moralni sudija prošlosti nego kritičar sadašnjosti. Lakše je govoriti o istorijskim greškama nego o aktuelnoj odgovornosti. Lakše je prizivati duhove tranzicije, nego izgovoriti da je današnje stanje rezultat kontinuiteta upravljanja najgorih. Probitačnije je „dobošariti“ velike ideološke teme, nego suočiti se sa činjenicom da sistem danas proizvodi haos, rasulo i javašluk koji nisu metafora, već svakodnevica.

U zemlji u kojoj su mnogi naučili da budu hrabri samo kada je bezbedno, traktori na putu deluju kao neprijatno podsećanje na sud stvarnosti. Podsećanje da postoje ljudi koji su spremni da plate cenu svog stava. Da postoje ljudi koji imaju kičmu, i da bez njihove upornosti nema ni hrane, ni sela, ni zemlje. A to je razlika između ideologije i stvarnosti.

   Ž.B. "Bezcenzure.info"