U kafani „Kod Čoveka“ u Turiji nije se samo jelo i nazdravljalo – vraćalo se vreme punu četrdeset jednu godinu unazad. Nekadašnji osnivači čuvene Kobasicijade u Turiji okupili su se da naprave svojevrsni vremeplov i pokažu kako je izgledala originalna manifestacija, kada je sve bilo daleko skromnije, ali iskreno. Bez bine, sponzora i pompe, sa mnogo srca, domaćinske topline i mirisa sveže dimljene kobasice. I zaista, činilo se kao da je vreme stalo.

Manifestaciju pod nazivom „Kao nekad" otvorio je Radomir Tucić Bata, jedan od osnivača i učesnik prve Kobasicijade. Kao najstarijem među okupljenima, pripala mu je čast da prvi uzme reč.

„Ovako je izgledala prva Kobasicijada pre četrdeset jednu godinu. Mi smo rešili da ponovo napravimo jedno druženje bez ikakve pretenzije da pravimo bilo kome konkurenciju – jednostavno da se podsetimo kako je bilo. Ja vam želim da se prijatno osećate, svi kao kod svoje kuće, jer smo uvek bili gostoljubivi i dobri domaćini“, rekao je Bata, što su prisutni pozdravili aplauzom.

Jevrem Moldovanov Ješa, prvi organizator i predsednik prve četiri Kobasicijade, dodao je:

„Nas nekoliko dobrih drugova posvađali smo se da vidimo ko ima najbolje kobasice – i tako je sve počelo. Ja sam dao ime da se zove Kobasicijada, a ko ne veruje postojke i dokazi u vidu zapisnika iz tog doba. Ovo što je danas postala Kobasicijada više liči na Šabački vašar. Izgubila je duh koji je nekada imala, kada smo se okupljali da se družimo i proverimo umeće u pravljenju domaće kobasice.“  

Ješa se osvrnuo i na prve Kobasicijade:

„Na prvih pet Kobasicijada pravili su turijski majstori naše domaće turijske kobasice. Mi nismo želeli da nam neko drugi pravi kobasice. Hteli smo da mi, Turijci, od naših svinja pravimo lepe i sveže kobasice.“

Bata je potom govorio o muzici i atmosferi prve Kobasicijade:

„Na prvoj Kobasicijadi svirao je orkestar amaterskog pozorišta. Bilo nas je 12, a od tih 12 ostalo je živih nas dvojica, Mika Velicki i ja – Radoslav Tucić Bata. U tom trenutku amatersko pozorište je imalo u vlasništvu osam tamburaških instrumenata, a sada nema ni jedan. Celo veče se sviralo, nije bilo plaćanja muzike. Svakom smo se trudili da odsviramo pesmu, a do jutra su ostajali najuporniji. Najveseliji je bio Nestor Radosavljev zvani majstor Neca. Neko kaže da je bio najpijaniji, a ja kažem – bio je najveseliji.“

Borislav Jocić, jedan od organizatora manifestacije je naglasio da je cilj okupljanja između ostalog i učešće mlađih generacija:

„Okupili smo starije ljude da nam daju savete kako je to nekada bilo. Dobili smo veliku podršku i od mlađih i od starijih, što potvrđuje i puna sala. Plan je da ovo preraste u tradiciju i da se održava svake godine.“

Centralni deo manifestacije bilo je ocenjivanje kobasica. Ocenjivačku komisiju su činili:

Jovan Šokarda, član komisije

Borivoj Jocić, član komisije

Đorđe Miloščin Madžar, predsednik komisije

Na stolu se našao 21 uzorak. „Konkurencija je bila šarolika. Od dvadeset jednog uzorka izdvojili smo pet, a između prva tri odlučivale su finese“, rekao je Miloščin. „Bilo je i tanjih i debljih, i manje ili više zadimljenih, ali sve su to dobre kobasice.“ 

Na pitanje da li su nekada kobasice bile bolje, mišljenja su se ukrstila:

„Meso je meso. Ako napraviš kobasicu od zrelog mesa – napravio si dobru kobasicu“, rekao je Jovan Šokarda. „Meso jeste meso, ali dobar sastav začina i pravilna priprema čine razliku“, dodao je Borivoj Jocić.

Miloščin je objasnio:

„Izbor mesa i masnoće je jedna od najvažnijih stavki u pravljenju dobre kobasice. Tradicija i savremeni pristupi ne moraju biti suprotstavljeni, već se dopunjuju.“

Zvuk tambura, mirisi dimljenih kobasica, smeh prisutnih, šale starih majstora i komentarisanje svakog zalogaja činili su da atmosfera zaista oživi. Druženje je završeno uz osmeh i rečenicu koja najbolje opisuje duh okupljanja:

„Borba se nastavlja.“

Ali to nije borba sujete, već nadmetanje u kvalitetu, umeću i očuvanju tradicije. U kafani „Kod Čoveka“ pokazano je da Kobasicijada „Kao nekad“ nije samo manifestacija – ona je priča o prijateljstvu, zajedništvu, mirisu dima, zvuku tambura, pričama starih majstora, i želji da ono što je nastalo iz inata i šale ostane živa tradicija Turije.       

   Ž.B. "Bezcenzure.info"