Srbobran je dugo ćutao. Ćutao pred nepravdom, pred bahatošću, pred strahom koji se uvukao u svaku ulicu i svaku kuću. Bio je grad zatvorenih usta i spuštenih pogleda. A onda su došli oni – Samoinicijativna grupa mladih Srbobran. Bez moći i privilegija, naoružani samo istinom, hrabrošću i verom. U skladu sa njihovim sloganom „Srbobran se budi“, taj dolazak zaista je bio poput buđenja, kao zvono slobode koje se najzad oglasilo u mestu koje je predugo tonulo u tišinu.

A Srbobran je dugo, predugo, bio mesto tišine. Grad u kojem se ćutalo, u kojem se trpelo, u kojem je strah bio najverniji saveznik vlasti. A onda je, jednog hladnog januarskog dana, nešto puklo. Tog 18. januara nekoliko stotina ljudi izašlo je na ulicu. Nije to bio samo protest, to je bio prvi znak da se strah topi, da Srbobran podiže glas. Samoinicijativna grupa mladih Srbobrana bila je pokretač tog trenutka, kapisla koja je oslobodila nakupljenu energiju, pokazala da zajednica ima snagu i poručila – NEĆETE NAS GAZITI!

Samo 14 dana kasnije, desilo se nešto što će ući u istoriju mesta. Više od dve hiljade ljudi, uz desetine traktora, ispunilo je ulice Srbobrana. Bio je to najveći skup ikada održan u ovom mestu, slika koja se retko viđa i u mnogo većim gradovima. Tada se prvi put rodila nezaboravna scena koja će krasiti sve naredne skupove u Srbobranu – studenti i paori zajedno. Budućnost i hranitelji, knjiga i plug, ruka uz ruku – sinergija kakva se retko viđa . Srbija je gledala kako studenti dižu glas, jer su to činili u celoj zemlji, ali ovakav prizor, gotovo poetski, postojao je samo u Srbobranu.

Od tada, ništa više nije bilo isto. Srbobran se pretvorio u mesto susreta i solidarnosti. Dolazili su ljudi iz Bečeja, Vrbasa, Novog Sada, pa čak i iz Beograda. Posebno se pamti trenutak kada su Srbobran posetili studenti koji su pešačili za Beograd. Oni su ovde našli ne samo prenoćište, već i saborce i prijatelje, jer su im se pridružili studenti iz Srbobrana i sa njima nastavili put, pešačeći do prestonice. Taj prizor – mladi (i poneki stariji) u hodu za pravdu, oslonjeni jedni na druge, bio je dokaz da se Srbobran vratio na mapu dostojanstva.

Nisu stali ni tu. Kada je bilo potrebno, stali su u odbranu profesorica Gimnazije u Srbobranu koje su ostale bez posla zbog podrške studentima. To je bila nova lekcija – SGMS ne brani svoje interese, već svakog obespravljenog čoveka. Njihova borba postala je borba za dostojanstvo svih, a njihova ruka pružena onima koji trpe nepravdu postala je simbol zajednice koja se zahvaljujući njima probudila.

Sve vreme, suočavali su se sa pretnjama (javnim i tajnim, verbalnim i fizičkim), uvredama i lažima. Targetirani su sa lažnih profila, napadani vulgarnim i odvratnim izmišljotinama, a bilo je i pokušaja fizičkog zastrašivanja i napada na njihove porodice. Ali, oni nisu uzvraćali mržnjom. Njihov odgovor bio je mir, dostojanstvo, hrabrost i istrajnost. Time su svojim sugrađanima dali ono što je najvažnije – primer. Primer da se strah može pobediti, da se nepravda može zaustaviti, da se dostojanstvo može vratiti.  FOTO: Marko Šijačić

Ono što ovu grupu izdvaja jeste zrelost, mudrost i neiskvarenost. Njihova mladost nije samo energija i bunt, već sposobnost da prepoznaju nepravdu, da organizuju zajednicu i da sa strateškom, jasnom vizijom, grade bolje društvo za sve. Svaka njihova šetnja, svaka akcija, svaka podrška – ostavlja trag i pokazuje da se promene ne dešavaju same, već kroz rad, solidarnost i doslednost. I u teškim situacijama reagovali su jasno i principijelno, uključujući i saopštenje u slučaju napada na akademika Šetrajčića, pokazujući da poštenje, hrabrost i integritet nisu prazne reči, već principi kojima se zaista iskreno rukovode u svim svojim akcijama.

Rezultat svega toga je opipljiv. Srbobran, koji je godinama bio jedno od najsnažnijih uporišta SNS-a, danas diše drugačije. Mnogi građani, do juče apatični i zastrašeni, upravo zahvaljujući toj mladosti – gledaju na Srbobran drugim očima. Strah je konačno promenio stranu. Doskoro moćan i silan u svojoj bahatosti, opštinski odbor SNS-a sada se ponaša kao grogirani bokser – nesiguran, poljuljan i uplašen, bez snage da ikada više povrati poverenje građana. A sve to zahvaljujući mladima – jednoj generaciji koja je odlučila da ne ćuti!

Od 18. januara do danas, u ovom mestu desile su se najveće građanske mobilizacije u srbobranskoj istoriji. Desile su se slike koje će ostati zauvek – paori, studenti, đaci i građani zajedno na ulici – mladi koji hrabro staju u odbranu svojih sugrađana, solidarnost koja prelazi granice mesta. Ova deca ispisala su istoriju, i desilo se ono što je Srbobranu bilo najpotrebnije – vera da se može (i mora) živeti bez straha!FOTO: Marko Šijačić

I zato će se ovi meseci pamtiti kao najlepša slika Srbobrana – kao vreme u kojem su najmlađi među nama vratili građanima hrabrost i dostojanstvo. Kao vreme u kojem su studenti i paori napisali najlepšu stranicu zajedničkog života. Kao vreme u kojem je Srbobran podigao glavu. To je delo jedne divne, hrabre mladosti – mladosti koja je u tišini jednog malog mesta vratila ljudima nadu i ponos!

   Ž.B. "Bezcenzure.info"