U srpskoj politici, Aleksandar Vučić već godinama pokušava da igra ulogu nepobedivog lidera – čoveka koji sve zna, sve može i sve kontroliše. Ali poslednjih deset meseci, od tragičnog pada nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu pa do današnjeg poziva studentima na „dijalog“, pokazao je nešto sasvim drugo: lice ucveljenog, uplašenog diktatora koji gubi kontrolu i prelazi iz groteske u komediju. Sve je počelo tragedijom u Novom Sadu. Dok su porodice brojale mrtve, a studenti započinjali svoje prve blokade, Vučić se pojavljivao u medijima sa poznatom kombinacijom samosažaljenja i pretnje. Čas je nudio izbore, čas je vređao mlade ljude, da bi u jednom nastupu besa poručio da bi Kobrama bilo dovoljno „samo šest-sedam sekundi“ da razbacaju studente po ulicama. U zemlji koja pamti ratove, bombe i žrtve, predsednik se hvalio brzinom kojom bi vojna jedinica mogla da razbaca sopstvenu decu. Takva rečenica nije samo provala bahatosti, to je psihološki portret vladara koji ne zna da razgovara, osim kroz pretnju silom. To nije lapsus – to je ideologija. Usledilo je još grotesknih scena: dok su ljudi na ulicama prebijani, gaženi automobilima, Vučić je narodu savetovao da se „umije ladnom vodom”. Dok su gazili ljude i lomili vilice studentkinjama, isti predsednik potpisivao je pomilovanja za batinaše i nazivao ih junacima koji su samo “branili svoje”. Oni koji su slomili vilicu studentkinji postali su „heroji države“. To nije bilo samo izrugivanje sistema žrtvi; bio je to i udarac u temelje društvenog morala, kojim je nasilnicima indirektno poslata poruka: šta god da uradite – tu je ruka koja miluje! Vrhunac farse stigao je sa “Studentima 2.0” i Ćacilendom – improvizovanim kampom u Pionirskom parku, isprva zamišljenim kao kontrapunkt pravim studentskim protestima. Umesto iskrene energije, nastao je karneval režimske improvizacije: šatori, bine, loši slogani i nasilje nad onima koji su pokušali da zavire iza kulisa. Umesto studenata – stranački funkcioneri, direktori i zaposleni u javnim preduzećima, predsednici opština, robijaši, rijaliti zvezde, porno glumci i glumice. Sam Vučić više puta je posetio kamp i poručivao „studentima koji žele da uče” da su oni „pobedili“, dok su „blokaderi izgubili“. Tako je predsednik države svesno stao u ulogu maskote sopstvenog režima, kopirajući omladinske performanse i pretvarajući ih u grotesku sa lošim glumcima. U pokušaju da pokaže snagu, vlast je organizovala kontramitinge – nije uspelo. Nasilje koje su pokazali u Vrbasu, Novom Sadu, Valjevu i drugim mestima vratilo im se kao bumerang. Kada ni to nije donelo plodove, usledila je nova najava sile: „Država će pokazati svu moć i snagu kojom raspolaže.“ Stara, oprobana tehnika pretnje bila je jalova: narod se više ne plaši, a snimci privođenja, bacanja suzavca i batinanja samo su širili gnev. Zatim najava pojeftinjenja kulena, brašna, šećera i ulja, pa ponovo kontraskupovi, tobože spontani, građanski, “protiv blokada”. U pokušaju da pokaže snagu, vladajuća stranka je u 50 gradova, uz sve resurse i mobilizaciju, jedva sakupila oko 35.000 ljudi. To nije podrška to je – statistika propasti. Stranka koja se kune u milione završila je na brojci koja jedva popunjava jednu tribinu Nacionalnog stadiona čijom se budućom izgradnjom predsednik onoliko hvalio. I posle svega – dijalog. Vučić danas poziva studente i profesore na „razgovor, na svim televizijama, na svim portalima“. Ali, ko još može da veruje u iskrenost tog poziva? Profesori koji su dobili otkaze jer su podržali decu? Studenti koje je nazivao teroristima, blokaderima i zgubidanima, koje je batinama i hapšenjima želeo da razbije? Građani koji su gledali kako njihovi sugrađani bivaju prebijani i gaženi, dok su batinaši slavili predsedničko pomilovanje? Vučiću ne veruje više niko. Ovaj poziv na dijalog nije znak snage, već priznanje slabosti. To je poziv čoveka koji je izgubio kontrolu nad sopstvenim narativom. Svaka faza proteklih meseci – od „šest sekundi“ Kobri, preko Ćacilenda, do pomilovanja i jeftinijeg brašna – bila je pokušaj da se zadrži monopol sile. Vučićev „poziv na dijalog“ nije politička širina, nego simptom straha: stiže kasno, posle meseci pretnji, brutalne sile i demonizacije, premešta razgovor u studije koje kontroliše, bez priznanja krivice i bez ikakvih garancija. Dakle, u arenu spektakla – ne rešenja. Grandiozna ponuda „na svim televizijama“ prikriva sadržinsku prazninu i služi dvema svrhama: napolju, da opere sliku posle brutalnosti i pripremi alibi – „ponudio sam, odbili su“; u zemlji: da pokuša da razbije jedinstvo studenata i građana, ako se neko upeca na njegov poziv. Psihološki, to je profil čoveka opsednutog kontrolom, uhvaćenog u trenutku gubitka kontrole sopstvenog narativa: nagli prelazi od sila‑retorike do kurtoazije, otkrivaju anksioznost autokrate koji kompenzuje narcističku povredu spektaklom. Ucveljeni diktator danas ne nudi razgovor – on nudi karikaturu dijaloga. Jer dijalog zahteva poverenje, a poverenje je ono što je njegov režim temeljno razorio. Zato svaki poziv iz njegovih usta zvuči kao loša komedija, a svaka slika kao priznanje straha. A diktator koji mora da moli više nije diktator. On je samo čovek uplašen od naroda koji je prestao da mu veruje.

   Ž.B. "Bezcenzure.info"